Vladislav Šćepanović: Svi smo dužni da damo otpor kada su ljudska prava ugrožena

Sa umetnikom i profesorom Vladislavom Šćepanovićem o slikanju, izložbama i borbi za slobodu Nedavno je izašla vest o slici, koju pripremate kao poklon Norveškoj ambasadi, a u znak zahvalnosti za njihovu finansijsku pomoć državi Srbiji usled pandemije korona virusa. Kako je došlo do ideje za taj nesvakidašnji gest? Mislim da je jako važno da mi kao država, ali i odgovorni pojedinci, odamo neku vrstu zahvalnosti u slučaju nekog dobrog dela učinjenog prema nama i našem narodu. Razgovaravši sa Zoricom Sarah Mitić, koja je više od dvadeset godina radila u Norveškoj kao lekar, došli smo do zaključka da bi trebalo nešto da poklonimo kao simboličnu zahvalnost za veliku finansijsku pomoć, koja je Norveška dala Srbiji tokom prvog talasa pandemije. Zorica mi je predložila imena ljudi, koji su učinili mnogo na zbližavanju naša dva naroda, a ja sam napravio kompoziciju i naslikao sliku. Na slici se nalaze Ingeborg Steen Hansen, Hentik Angell i Isidora Sekulić. Mislim da sa tim gestom dajemo poruku da nismo indiferentni na individualnom planu u odnosu na ono što se događa oko nas i da na svakom nivou možemo iskazati zahvalnost kada je u pitanju nešto dobro što nam je učinjeno. Mislim da bi i država tako trebala da funkcioniše ali i ostali pojedinci koji mogu da uzvrate poklone mnogima koji su nam se našli kad je bilo teško. Vaše izložbe su održavane širom sveta, u različitim državama i na različitim kontinentima. Postoji li neka, koja je za Vas bila posebna i zbog čega? Izložba koja je za mene bila najznačajnija je izložba na Venecijanskom bijenalu 2017. Tada sam predstavljao Srbiju sa projektom Enklavija (Dragićević, Zdravković, Šćepanović) kustos je bio Nikola Šujica. Taj nastup je za mene lično ali i za državu Srbiju bio veoma uspešan o čemu svedoči veliko medijsko interesovanje ali i ogromna poseta koju smo imali u našem paviljonu. Podsetiću vas da su brojni portali koji prate savremenu umetnost, našu izložbu rangirali među deset najzapaženijih izložbi na bijenalu. Takođe je i Oliver Bascian u prestižnom časopisu Art Review je izdvojio naš nastup i napisao reportažu o našoj izložbi. Čak se i sajt bijenala završio sa slikom iz našeg paviljona. Upravo ta izložba mi je dala velike mogućnosti, tamo su me primetili brojni galeristi i dobio sam pozive za više izložbi širom sveta, najviše u Japanu, Koreji i US. Pre bijenala ja sam izlagao širom sveta na brojnim manifestacijama, izdvojio bih Scope Art Fair u Njujorku ali posle bijenala su se izlagačke aktivnosti povećale, tako da sam dobijao pozive ne samo od galerija, već i od mnogih muzeja. Istakao bih još izložbu u Anya Tysh galeriji u Hjustonu, pod nazivom Imati ili biti (inspirisana istoimenim Fromovim delom). Ta izložba je imala značajnu reakciju brojne hjustonske publike i kroz razgovore i prezentacije smo otvorili brojna pitanja o uslovima egzistencije danas kao i o ugroženosti slobode izbora od strane korporativnog kapitalizma. Izložba je takođe bila vrlo posećena. Ove godine je trebalo da održite izložbu u Tokiju, koja je odložena zbog pandemije korona virusa. Kakvi su planovi sa tom izložbom i da li planirate još neku destinaciju pored Tokija? Da, priča oko Tokija je vrlo zanimljiva. Prvo me je galerista Takeo Savanobori zamolio da napravim seriju slika o problemu Olimpijskih igara. Slike bi stilski odgovarale slikama izloženim na Venecijanskom bijenalu. Ja sam slike uradio i poslao ih u Tokio ali je korona promenila planove i izložba je morala biti odložena. Sada je dogovor da ja otvorim izložbu u aprilu 2021. Nadam se da ćemo uspeti u tome i slike će taman biti sagledane sa jedne nove istorijske distance. Što se tiče novih planova, pre svih bih istakao izložbu koja treba da se dogodi u maju 2021. u muzeju u Južnoj Koreji (Pohang Steel Art Museum) i koja će trajati četiri meseca. Kao uvod za taj događaj Muzej će organizovati uvodnu izložbu u Seulu, koja će biti neka vrsta promocije izložbe u Pohangu. Trebalo bi da imam izložbu posvećenu ljudima koji se bore za slobodni svet pod nazivom "Heroji" zajedno sa dramaturškinjom Majom Pelević u Kulturnom centru Beograda, zatim sa francusko-islandskim umetnikom Eroom zajedničku izložbu u Beogradu u Kući legata i na Islandu. Godine 2022. u planu je i Muzej savremene umetnosti u Korpus Kristiju, Teksas. Planovi su brojni, kao što vidite, a sada mi prestoji naporan rad da sve to i ostvarim. Ono što karakteriše Vaš umetnički rad, jesu političke teme. Na Vašim slikama našle su se brojne savremene javne ličnosti. Koliko su ti radovi uspeli da skrenu pažnju na osetljive društveno-političke teme i koji od njih je najviše doprineo tome? Ja se, kao što znate, bavim političkim i društveno angažovanim slikarstvom. Osećam da to što radim ima snažan društveni uticaj, koji nije očigledan na prvi pogled. Moje slike su često bile cenzurisane, a izložbe zabranjivane. Mislim da slikarstvo kao medijum u vremenu medijskog hiperrealizma ima tu snagu da izvuče ikonološki aspekt vremena i da kroz svoj magnetizam prenese osećaj o vremenu koji je često mnogo istinitiji od brojnih rasprava analiza i emisija. Dakle ja kroz svoje slikarstvo pokušavam da izbegnem brojne ideološke zamke i da sa koliko je moguće objektivnije pozicije, koja je izgrađena od znanja i intuicije, dam sliku sveta u kojem živimo. Brojne reakcije na moje slike u svetu i kod nas mi govore da sam na dobrom putu, a ja se trudim da kroz svakodnevni rad i maksimalnu posvećenost umetnosti što vise razbistrim svoju percepciju koja je danas kod svih nas ugrožena, više nego ikada u prošlosti brojnim informacijama koje nas zaslepljuju. Nakon što ste završili sliku Džulijana Asanža i Čelzi Mening, započeli ste i slikanje Edvarda Snoudena. Koliko umetnost može doprineti borbi za istinu i slobodu ovih ljudi i da li se u javnosti dovoljno govori o tom problemu? Ja često vidim umetnost kao paradoks o čemu sam vise pisao u knjizi Medijski spektakl i destrukcija. Tako da se taj paradoks dešava i ovog puta. Brojne organizacije u Srbiji su probale da skrenu pažnju na problem nesloboda u svetu i nezasluženih kazni zatvora za Asanža, Mening i dr. Ja sam kroz svoje slike dobio veliki publicitet i na taj način donekle uspeo da skrenem pažnju na taj problem. Sve više emisija u svetu, kada govore o problemu Asanža i Mening, kao ilustraciju uzimaju moje slike. Ja to ne bih ni znao da mi se ne javljaju brojne advokatske kancelarije i traže dozvolu o naplati autorskih prava, što ja naravno odbijam. Tako dakle vidim svoj doprinos borbi za slobodu i mislim da smo svi dužni da u svojoj profesiji damo otpor i izvedemo neku subverziju, kada uvidimo da su ljudska prava ugrožena. Dakle, čak i kada radimo poslove koji su u funkciji društva spektakla i digitalne eksploatacije, postoje mehanizmi kako se možemo suprotstaviti. To je Vikiliks svojim primerom i pokazao Julian Asanž je postao jedna vrsta ikone takve borbe. Svedoci smo sve češćih diplomatskih sukoba u regionu, kao i porasta nacionalizma, mržnje i netrpeljivosti. Čini se da smo se vratili trideset godina unazad. Gde smo pogrešili i da li umetnost može nešto promeniti u tom smislu? Pogrešili smo jer nismo uspeli da se emancipujemo i pobedimo naše zaostale sklonosti ka tribalnom mišljenju. Koča Popović je jednom prilikom rekao da smo se borili četrdeset godina da izađemo iz opanaka ali smo jedva čekali devedesete da se u njih vratimo. Dakle kod nas pobeđuju bizarni detalji iz prošlosti i dok god ne prestanemo, mazohistički da uživamo u njima nećemo moći da idemo napred. U svetu se vodi jedna sasvim druga borba, tehnologija i čovek ulaze u evolucioni sukob, nastaje nova postljudska egzistencija, a mi se bavimo lokalnim nacionalizmima, to je poražavajuće. Ja kroz svoju umetnost, indirektno, govorim i o tome. Pored slikarstva, velika strast su Vam i borilačke veštine. Šta borilački sportovi predstavljaju za Vas i da li ste još uvek aktivni u tome? Borilački sportovi su mnogo uticali na formiranje mog karaktera. Naporni treninzi, takmičenja, viteški duh, koji ishodi iz borilačkih sportova su od velike pomoći u bilo kojoj profesiji, ali bih rekao da su u umetnosti najučinkovitiji. Oko nas je svuda okean i većina ljudi pliva na površini. Mi umetnici najčešće ronimo i istražujemo dubine. E u tim situacijama, borenje je neka vrsta kompasa ali i motora koji nas može pogurati u još veće dubine kako bismo istražili nepoznate tunele naše svesti. Počeo sam sa Judoom, koji sam trenirao oko deset godina. Zatim sam prešao na boks i završio na Brazilskoj Jiu jici. Osvajao sam brojne turnire, državne medalje u Judou u juniorskoj konkurenciji, u BJJ u seniorskoj, čak i neke važne međunarodne turnire. Imao sam izlete na takmičenjima u rvanju slobodnim stilom. Sve u svemu imam staž od nekih četrdesetak godina u sportu i planiram još da se takmičim na veteranskim prvenstvima. Za mene je to takođe oblik umetnosti i mislim, barem što se mene tiče, neraskidivi segment moga stvaralaštva. Autor: Aleksandar Đoković

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now