Vladan Krečković: Jedna pesma

KONAČNO SMO LJUBAV MERILI U MILJAMA *** Hipnoza jednolične panorame,
ožiljci breza i naselja
otežalih od viška industrije.
Autoput.
Na nebu iznad Denvera
zvezde su ličile na pirsinge.
Teško je bilo gledati
metodističke crkve u prolazu,
beskućnike čiji životi
stanu u kolica supermarketa,
dvocevke procenata
uperene sa svetlećih reklama.
Rekla si da je sve to, taj asfalt,
i odlazak, i jarke boje,
dokaz da je jedino važno
govoriti kao što govore senke.
Lice sam krio iza mape,
čitao Hjuron, Ilinoj,
šume Sijere Azula.
Tu gde sam prstom ubadao
ostale su planine.
Točkovi su iznova gazili zapad.
Mislio sam kako je posle Linča
uzaludno snimati
serije o noćnim vožnjama
i čudnim događajima
u malim mestima.
Svaki put kada smo rekli
San Francisko, usledila bi tišina,
teritorija tačke,
kao kada vidiš lice poznatog čoveka,
ali sećanja
nemaju dokaz o susretu.
Tu, gde su gradovi
govorili drugačijim jezikom,
voleti te značilo je
biti tvoj suvozač,
sa radija slušati najave kiša,
s vremena na vreme
bez straha gledati u retrovizor. *** Motelska soba.
Na televizoru mećava belog šuma.
Na prvoj strani Biblije iz noćnog stočića
neko je zapisao:
Marti, koja je volela borove.
Čak i na drugom kontinentu
stigao nas je glas tvoje majke,
želja da se čuvamo i javljamo.
Podne je opet značilo autoput.
Benzinska pumpa.
Zaseda dizela.
U izlogu je blic polaroida
ostavio sjaj nalik na zvezdu.
Tvoj portret na vetru.
Držiš pivo. Umorna si, ali nasmejana.
Zapisao sam na dnu:
Nedelja kada si dugo,
dugo posmatrala pustinju.
Znala si da stižemo,
ličilo je na trenutke pre nevremena.
Rekla si:
Ako bude dečak,
daćemo mu ime Evgenije,
u školi će ga zvati Judžin.
Devojčica će biti Marijana,
na svadbi će joj pevati So Long, Marianne. *** Više nema sumnje,
okean je saučesnik,
talasi uporno brišu otiske
stopala u pesku.
Iznova ništa i odjednom galebovi klikću,
u šiframa odgovaraju brodskim sirenama,
nije to deža vi,
znam, već smo bili ovde,
svetlost u avgustu je bila umorna,
zrnasta, kao snimci sa letovanja
na starim video-kasetama.
Iste sitnice. Pege na tvojim obrazima,
iskrzani lak na noktima
i siktanje konzervi piva.
Okean je svestan organizam
koji nam iznova oprašta.
Markerom u novinama
precrtavaš datume,
vest o požarima
pretvaraš u haiku o prapočetku.
Ovih dana ću sanjati
voždovačke solitere,
dugme lifta
biće zaglavljeno na tvom spratu.
Dok još ima svetlosti,
ispisaću naša imena na plaži.
Osećaš li da nas je svakim talasom sve manje?
Zagrli me, gledaj tragove u pesku.
Zagrli me,
upravo nestajemo. Vladan Krečković je rođen 1988. godine u Beogradu. Diplomirao je novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Objavio roman „Aleksa ili kroz snegove i sirene” (2018). Iste godine je objavio kratku priču „Nestali” u „Rukopisima 41”. Pesme su mu objavljivane na portalima astronaut.ba i Afirmator, kao i u književnim časopisima „Koraci” i „Buktinja”. PPM Enklava je ove godine objavila njegovu prvu zbirku pesama „Pariz, Teksas”.

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now