Vitomirka Trebovac: Revolucije se danas dešavaju na drugim poljima

Sa pesnikinjom Vitomirkom Trebovac o poeziji i revoluciji Čitajući tvoje pesme, stiče se utisak da pišeš bez ikakvih šablona i ograničenja, već prepoznatljivim slobodnim stilom. Da li pesme nastaju u datom trenutku ili postoji određeni proces? Sigurno je da postoji proces, negde unutra, mada izgleda da se pesme događaju. Kažem događaju, jer ideja, osećanje, ono ključno iz čega nastaje pesma, to se uvek dogodi I to nema mnogo veze sa mnom. Dakle, pesma se rađa negde i samo bljesne kao ideja, a sve ono kasnije je vidljiv proces, u kom pesma traži svoj ritam i svoje telo i tu ja poradim. Pored laganog nepretencioznog stila i jednostavnih slika iz svakodnevnog života, u tvojim pesmama često nailazimo na određenu dozu rezigniranosti i bunta prema spoljašnjem svetu. Koliko je tačna tvrdnja da se umetnik razvija u sukobu sa svojom okolinom? Verovatno je tako. Stvari se primete, kad im se posveti pažnja, a ljudi koji pišu oni obraćaju pažnju, svašta vide i imaju potebu da se konfrontiraju. Ja više gunđam, nego što sam u nekom sukobu. Možda u sebi, sa sobom, a to su i najveći sukobi i to je fajt, koji je bitan za svakog čoveka, ne samo pisca ili pesnika. Sigurno je da takvi sukobi i suočavanja razvijaju čoveka. Tvoju prvu zbirku pesama „Plavo u boji“ je objavio “Škart” 2011. godine. Kako na nju gledaš sa ove vremenske razdaljine i koliko se tvoj stil pisanja promenio? Volim tu knjigu, ona nije mnogo drugačija od onoga što danas pišem, samo su teme druge. Nevinija je, lakša. A stil je sličan, samo su pesme kraće. Nakon što je tvoja druga zbirka poezije “Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni”, koju je 2017. godine, objavio “Lom”, postala veoma popularna među ljubiteljima savremene poezije, ove godine je izašla tvoja nova zbirka pesama “Dani punog meseca”. Kakvi su tvoji utisci nakon izlaska nove zbirke? Malo sam imala tremu i nisam želela da knjiga bude dosadna, jer ja nemam ništa novo da kažem, pišem na isti način o istim stvarima. Ali, izgleda da to i nije tako bitno. Uopšte, taj teror da se mora biti nov, zabavan, svaki put drugačiji - rešila sam da me se to ne tiče i da pišem onako kako moram da pišem. Na kraju krajeva, ja volim da čitam Hamsunove romane, a oni su svi isti, ali uprkos tome, hoću još, što znači da je u literaturi bitna atmosfera, bitno je da nas pisac negde odvede. Utisci su dobri i mnogo ljudi mi piše, sa svih strana, što je za mene isto dokaz da sam i ja uspela negde njih da odvedem, kao što i mene vode. Kao strastvenu ljubiteljku muzike, moram da te pitam šta trenutno slušaš i šta bi nam novo preporučila od muzike? Sve slabije slušam muziku, jer na poslu mnogo komuniciram i onda mi u slobodnim satima prija tišina. Poslednje što me je kod nas mrdnulo je Minilinija i to je recimo nešto što se meni sviđa. Veruješ li da će biti revolucije u nekom književnom smislu ili smo tu reč već potrošili? Ne znam šta revolucionarno može da se uradi u književnosti, s obzirom na to da književnost više nema moć, ona interesuje mali broj ljudi. Revolucije se danas dešavaju na drugim poljima. Povratak duhu i otklon od materijalnog je jedina revolucija koja može da se desi, ali I to je pitanje - u kojoj meri savremen čovek ima potrebu za duševnom hranom i da li će ljudi u budućnosti uopšte imati tu potrebu? Autor: Aleksandar Đoković

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now