Sara Radojković i Vladan Slavković: Predstava "Urednik" je odraz naše stvarnosti

Sa dramaturškinjom Sarom Radojković i glumcem Vladanom Slavkovićem o predstavi "Urednik" Iako je predstava “Urednik” nakon premijernog prikazivanja izazvala brojne pozitivne reakcije u javnosti, njeno prikazivanje je, zbog vanrednog stanja i pandemije, moralo biti prekinuto. Koliko je cela ta situacija uticala na vas? Sara: Uticala je mnogo i to ne samo zato što je prodrmala celokupnu pozorišnu stvarnost u Srbiji već zato što je novinarska krv ostala u nama i hteli smo da, iako smo samo ljudi od pozorišta, reagujemo na aktuelnosti oko nas kao prava redakcija. Zato smo napravili mini video serijal "Urednik u krizi" rešeni da nastavimo da radimo sve dok se šansa da stanemo pod reflektor opet ne ukaže. Vladan: Prilično sam loše podnosio i podnosim okolnosti karantina i smanjenog rada pozorišta. To je moj posao i umetnost koju volim. Voleo bih da kažem da sam profesionalno napredovao i da je unutrašnje preispitivanje donelo nešto bolje jer – nije. Živimo u zemlji u kojoj ne postoji Država tako da je teško preživljavati bez posla i bez umetnosti. Mnogo ljudi u borbi za opstanak u potpunosti zaboravljaju i zanemaruju važnost umetnosti, a nama je umetnost, kao profesija i radost, od strane te države potpuno zanemarena. Nakon skoro šest meseci imamo priliku da ponovo gledamo “Urednika” uživo u pozorištu. Hoće li biti možda nekih promena ili nastavljate tamo gde ste stali? Sara: Budući da je predstava doslovno odraz naše stvarnosti trenutno se konsultujem sa celom ekipom da li ćemo malo da "osvežimo" tekst ili za tim nema potrebe. Do duše, kada sam pisala tekst namerno sam stavila dve večne "srpske" teme: odliv mozgova i odnos prema Hrvatima. No, postoje u tekstu neke sitnice kojima uvek možemo da se igramo. Vladan: Mislim da će ekipa ući zrelija posle svega ovoga. Sem nekih tehničkih doterivanja, mislim da će sve ostati isto uz pojačanu želju za igrom, koju primećujem kod svih iz ekipe. Jednostavno – srećni smo što ponovo radimo. Koliko je predstava ispunila Vaša očekivanja i da li smatrate da je postignut željeni efekat njenim prikazivanjem? Sara: Predstava je, što se tiče oživljavanja teksta, što se mene tiče i više nego ispunila očekivanja. Glumci su sjajni a Vojkanov izbor saradnika poput Andree Kulješević za scenski pokret, Sare Marković za izradu fenomenalnih video radova, Đurđine Samardžić koja je dizajnerka scene i kostima kao i Ivana Mirkovića koji je radio muziku, je bio pun pogodak. Vojkana više neću da hvalim da se ne uobrazi. A što se publike tiče, kritike su pozitivne ali tri izvođenja predstave ne čine proleće, zato dođite u Dorćol Plac 3, 4. i 5. septembra. Vladan: Glumački i zanatski to je dobra predstava, sjajno napisana i režijski vodjena uz pravi skup bravura koje moje kolege izvode u toku igranja, ali – to je predstava o nama, o sadašnjem trenutku, o nečemu što duboko onespokojava javnost i sve ljude koji rade u medijima. Publika koja dolazi, verujem, deli moje mišljenje: da neke stvari sigurno nisu takve kako smo ih prikazali iako svi znamo da jesu, ali ne želimo da priznamo. Sa druge strane, novinari koji dolaze da nas gledaju su zaprepašćeni realnom pristupu i čak umekšanoj predstavi realnosti. Oni su uvereni da su neke situacije puno gore u stvarnom životu. Time je i efekat upotpunjen. Svi koji pogledaju predstavu neće izaći tek tako iz sale. Jedni će biti uvereni da je sve preterano, drugi da je sve ublaženo, ali će svi biti sigurni da je realno. Glavna junakinja u predstavi je novinarka Vera, čija hrabrost dolazi do izražaja. Koliko je nam je Vera danas potrebno u medijima i da li ih imamo? Sara: Oh i te kako ih imamo i itekako su nam potrebne. Imamo Olju Bećković, Suzanu Trninić, Brankicu Stanković, Anu Lalić, Magdu Janjić, Tamaru Skrozu, Jovanu Gligorijević… Spisku nikad kraja. Vladan: Ima puno Vera medju nama, ali je i Verama poljuljana vera u borbu. To i jeste uspeh ove diktature. Ne toliko da nam uvedu cenzuru koliko da nam usade autocenzuru. I sam sebe uhvatim često kako preispitujem reči sopstvenog tvita pre nego što ga pošaljem – ne bih li sebe sačuvao od neprijatnosti. Zato se divim svima koji i dalje nedvosmisleno i beskompromisno rade svoj posao. Zbog njihove vere ni ja ne odustajem od borbe za društvo svih. Za društvo jednakih. Uzimajući u obzir da vlast kontroliše kako medije, tako i određene kulturne institucije. Mislite li da je Urednik prva slobodna pozorišna predstava? Sara: Uf. Pa sad. Interesantno pitanje. Institucionalna pozorišta nisu slobodna ali u njima postoje ostrva slobode i ja se nadam da će se ta ostrva proširiti i mimo svojih mehura u kojima obitavaju. Sa druge strane Reflektor teatar jeste najglasnije nezavisno pozorište u Srbiji ali svakako nije jedino kao što pored Beograda, verovali mi ili ne, postoje i drugi gradovi u Srbiji. Tako da ipak mislim da nismo baš jedina slobodna predstava u Srbiji, no hvala na insinuaciji. Vladan: Ne. Ne postoji slobodna predstava. Urednik je samo jedna u nizu predstava koje se bave svojim poslom. Toliko velikih i hrabrih tekstova postoji na ovome svetu, desetine se izvode I u Srbiji, ali to ne dopire do velikih brojeva ljudi jer su svi saterani u nemaštinu i vode računa samo o preživljavanju. U takvim okolnostima, mnoštvo predstava nikad ne bude vidjeno niti njihova poruka stigne do ljudi. Masovni mediji su kupljeni odavno i oni temeljno rade na razgradjivanju svesti ove nacije. Ljudima je važnije sada da plate kablovsku nego da kupe kartu za pozorište. U gladnoj kući, još samo titra ekran TVa. Koliko je važan pojam pozorišta danas i koliko uticaja ima na savremeno društvo i eventualne društvene promene? Sara: Zavisi o kom pozorištu pričamo. Meni je pozorište najvažnija stvar na svetu ali ako služi kao puka zabava umesto najrazigranijeg ogledala koje nam pomaže da se razumemo, onda ono na žalost, nema puno smisla. Vladan: Pozorište je večiti teren za sukob realnosti i apstraktne i izmišljene realnosti. Kod nas Nušića i dan danas srpska pozorišta tretiraju kao laku zabavu, dok je sam Nušić bio progonjen zbog “komedija” o nama. Promenio se samo vremenski okvir, a samo u tom jednom piscu možete videti sve paradokse i potrebu za stvarnim čitanjem Nušića i njegovog dela. Realnost nas tera na razna osećanja, a pozorište nas uteruje u logički i misaoni okvir za koji često ne priznajemo da postoji niti da se bavimo njime. A moramo da se bavimo time jer smo i sami protagonisti “predstave” koja nam je nametnuta i koja upravlja našim životima. Možda nikada pozorište neće okupiti mase koje će pokrenuti boljitak svog društva, ali će sigurno biti poslednji bastion promisli i čiste i iskrene svesti. Autor: Aleksandar Đoković

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now