Saša Jelenković: Četiri pesme

I KO JE ONAJ TREĆI Šetao sam lagano od Eparhije Timočke do Pozorišta, pored Džez kafića. Imao sam napad astme. I metafizički strah od smrti. I kjerkegorovsku impotenciju. Kad osetim glad, kupim burek i jogurt. I jedem dok vetar kovitla kese niz ulicu. I pas stoji pored kante za đubre i dvoumi se da li da laje av-av ili vuf-vuf i da li da reži na kese ili ljude. I promakne mu mačka dok ga muči autocenzura. A žena i ja kupujemo pomfrit i hleb od spelte, i ulični muzičar na gitari svira melodiju iz Trećeg čoveka i ko je uistinu onaj treći što korača pored nas? PISMO OCU Kad sam krenuo na ekskurziju napisao sam ocu pismo ne vraćam se razdeli moje ploče ortacima zadrži gramofon slušaj one svoje gubitnike Kad smo stigli u Sarajevo gledao sam panoramu grada naglas sebi izgovorio pogledajte ovaj grad ponovo će biti Valter i otišao sam na šišanje Kad se kretalo prema Sutjesci zaustavio sam autobus da pišam bilo je hladno u jednoj ruci cigareta drugom sam usmeravao mlaz Svitalo je u Dubrovniku mediteranske mačke su čisti metafizičari posmatrao sam njihove pokrete učio se mudrosti volim uzaludan nauk Obesio sam se na Plitvičkim jezerima u tihoj šumici na mestu gde se trideset godina kasnije zapalio tenk u kojem sam mogao biti samo da nisam shvatio kako u čoveku najpre sazri odluka a potom dođu obrazloženja. KLAK U autobusu otac majka tri ćerke od kojih najmlađa skriva svoju bolest Brutalni iskaz o strašnoj stvari koja se ne da popraviti Samo malo strpljenja, poneki putnik možda razume smisao dolaska u grad nalik lošoj scenografiji U staničnoj kafani igra se bilijar i najmlađa ćerka zastaje da pogleda nekoliko završnih udaraca. Klak, kao pucanj u čelo koji je čula najpre u snu a potom izlazeći na dvorište gde je klečao njen verenik i klak licem pao u blato i kokošiji izmet. Stvari se uistinu mogu samo pokvariti Možda i nije bolest taj košmar u kojem peva na silu ne bi li prevarila tragediju što treperi u vazduhu i samo što nije ah čudovišta odlaze na ručak i prespavaće popodne STRIČEV ZEN Hajde spremaj se reče stric gledajući urokljivo. Nikad se nije znalo ide li se u lov ili na pecanje, u šetnju parkom ili u pečurke. Spuštanje garda nije bio njegov stil. Arhitekta, logoraš, partizan, robijaš, hiroviti izbori bili su njegov način da svetu pokaže srednji prst. Život ne možeš prepričati. Jedared je tako krenuo u monahe, potom su zvali da ga preuzmemo izbodenog u tuči. I gde je tu poenta? Čkilji na levo oko, cedi poslednji gutljaj viskija sedi u fotelji, daje lekciju: okreni se sebi, sinovac, najdalje ćeš stići. Jer nevolja počinje u trenutku kad ubediš sebe da si potreban, koristan, i da poraz ima isceljujuću moć. Uistinu, gde je tu poenta? Priđi da čuješ samo se prvo zakuni, a pesmu dovršite sami Saša Jelenković, rođen je 08.08.1964. godine u Zaječaru. Objavio knjige pesama: Izabrane pesme (2019) Gibraltar (2018) Sećanja počinju posle smrti (2017) Pedeset (2014) Gola molitva (2013) Knjiga o sumnji (2010) Elpenori (2006). Elpenorovo buđenje (2004) Elpenorova pisma (2003) Knjiga o srcu (2002) Kraljevska objašnjenja (1998) Heruvimske tajne (1994) Ono što ostaje (1993) Neprijatna geometrija (1992) Dobitnik nagrada: Disova nagrada za celokupno pesničko delo. ''Borislav Pekić'' (za sinopsis romana) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) Živi u Zaječaru.

Saša Jelenković: Četiri pesme