Petar Matović: Pet pesama

GODINA JE 1996... neki sjaj zrači iz tmine ne možeš pretpostaviti formu samo zenice negde iza svega kao da se dešava zlatna jesen suvo jutro vedrina koja ledi zvuk ptice insekti bube živahne ne postoje i to je u redu ponekad prevodiš nizove stambenih blokova u reči prizore zagušenih saobraćajnica u podrhtavanja u slike napokon u sneg na televizoru godine 1996. kada vejavica ne održava slobodne frekvencije smetovi narastaju na kosinama ući ćeš u san posle ponoći vikenda sa restrikcijama sklapajući kapke u plamen sveće u svetlost sa šumom u blesak topline koji kaže božeblagi! ushićeno sa naših prozora KAKO NEŠTO NESTAJE? Neki jutarnji psydub na božić da nije hroničnog sivila bilo bi nalik bajci ovako veje sneg poput sentimenta lepo to je obična varošica ulice i trotoari uski zaprečeni smetovima voda ulazi u obuću kao provincija u politički život u ekonomiju sudstvo u ugalj u pregrejane sobe na policama kič sitnice i bučni satovi to su te raskvašene topline razvaline udobnosti tako nešto nestaje tako nešto nestaje tako nešto nestaje lako neosetno UKUS ALUMINIJUMA Rastku Petroviću Vetar je poremetio okove stolarije i sumnja u radove procurila je kao menzis. Znaš tu reč od kasne osnovne, koristila ju je razredna obraćajući se drugaricama, ovako: A, imaš menzis?! I uvek pomišljao sam na menzu, radničku, to je bila klasna stvarnost, evo: prolaze trakom u plavim kombinezonima! Odozdo belasaju borosane kuvarica, zvecka posuđe. Kada dvadeset godina kasnije vidim krv uz tu reč, setim se ukusa aluminijuma, pa besno kliknem: Tako zaspi meseče, nad toplom supom detinjstva! NA SPLAVU BRODIĆ Toliko sam tražio ravnotežu, krike galebova podjednake sa svake strane široke reke. I vetar koji se raspoluti, ostavljajući nam lica u tesnacu bez vremena i izazova. Kraj je oktobra, sedeo sam na splavu ispod Paulaner limene reklame (kao pod Lovcima u snegu), uz penzionisanu furunu. Prsten žestine mreškao se, mestimice prepljuskivao iskričavu obalu stakla. Priobaljem vejalo dobovanje prstiju i peteljke sa lišća /kadar kroz daske zidova, rasušene/. Svetlucalo je srce purpurno iznad šanka. Galama i dim tiskali se s prazninom. Grafiti sa vodokotlića micali su usne: Ako imam falus, treba li da pišem? I: Muškost, to je samoća bez osamljenosti. Krunice keramičke raspoznavao sam, loše nameštene vrebale kroz smehove raspomamljene. Nisam osećao spremnost da pripadam bilo čemu, ni ravnoteži /kakvoj?/, a trebalo je, zaista trebalo. /Sve mi je govorilo!/ SVEŽINA bez topline je više ova osama izaziva glavobolju i nesanicu svežu kao dim a svuda bismo se razbuktali širili kao kapilari kao susreti sa susedima sa generacijom sa privrednicima samo nam ljubavi nedostaje kao što Kini i Americi nova nedostaju tržišta Petar Matović rođen je 12.7.1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na više jezika: poljski, engleski, nemački, ruski, francuski, italijanski, španski, katalonski, portugalski, galicijski, rumunski, makedonski, slovenački, slovački, mađarski. Objavio je zbirke pesama: „Kamerni komadi“ (1996); „Koferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Kraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017) i „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019), „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Kultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Dobitnik je nagrada „Treći trg“ (za „Kofere Džima Džarmuša“) i „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“.

Petar Matović: Pet pesama