Pet muzičkih albuma po izboru Lazara Arsovića

Lazar Arsović za naš portal bira pet omiljenih muzičkih albuma 1. Billy Joel - The Stranger (1977.) Počeo bih jednim klasikom. The Stranger mi je bio među prvim žrtvama intimne rezolucije za vreme prošlogodišnjeg karantina - preslušavanja bar jednog albuma dnevno. Sjajan album, zaista! Džoel je ne samo sjajan izvođac, već i vrhunski kompozitor i tekstopisac. Po mom mišljenju ova ploča odiše savršenim balansom između različitih tempa, energije, atmosfere i senzibiliteta; Bili je čas rokenrol zvezda, čas romantik koji iskrenošću osvaja i najtvrđa srca, čas omiljeni ujak koji ti posle porodičnog nedeljnog ručka sipa dva prsta viskija sa ledom i nonšalantno prospe life-changing, mind-blowing savet po sred tvoje adolescentske krize. Visoko si lestvicu postavio, Vilijame Martine Džoele. Top 3: Only The Good Die Young; Everybody Has A Dream; Vienna 2. Joe Hisaishi - Princess Mononoke OST (1997.) Što sam stariji, moja ljubav prema Studiju Džibli i kinematografiji Hajaoa Mijazakija neverovatno raste. Kompozicije Hisaišija su sonično otelotvorenje magije i mističnosti njihovog božanstvenog filmskog sveta. Ima tu mnogo filmova koji su vredni pomena njegovih dela - odluka između Porco Rosso, Spirited Away, Howl's Moving Castle i Kiki's Delivery Service nije bila laka, ali princeza Mononoke je možda najmarkantniji dragulj filmskog stvaralaštva i svemirske saradnje između Mijazakija i Hisaišija. Istok se susreo sa Zapadom. Divovi prkose bogovima, a čovek se suprotstavlja prirodi. Pobednika nema, ostaju samo rast i senke katarzi. Iconic: The Legend of Ashitaka (Ending) 3. D'angelo - Black Messiah (2014.) Kada je D'angelo posle 14 godina pauze pustio s lanca svoj treći studijski album, prvi put sam osetio kolektivnu energiju muzičke zajednice koja prisustvuje jednom izuzetnom događaju. Osećalo se koliko je ova ploča značajna za mnoge i na svaki pomen Crnog Mesije vazduhom je vladala određena mističnost i naboj koji retko koje izdanje krasi. Neverovatno promišljeni konceptualni album koji još jedanput potvrđuje da tehnička superiornost ne može da nadomesti za loš songwriting, nit je nužno potrebna da bi se prenela dobra ideja (da ne grešim dušu - album je sjajno smiksan, ali njegov zvuk nikako nije HIFI, pristine quality stuff a zvučne perspektive su u krajnjoj liniji nesvakidašnje). Gotovo decenija i po lavovskog čekanja ali i te kako je vredelo. Istorijska ploča. Povratak mesije. Top 3: Really Love; Till It's Done; Betray My Heart 4. Hiatus Kaiyote - Choose Your Weapon (2015.) Videh da je i Marta Hadžimanov spomenula ovu ploču u svom izboru za Džuboks - I'll second that! Pretpostavljam da slušanje Hiatus Kaiyote-a može biti smatrano zvućnim ekvivalentom teških narkotika (not that I ever tried any), samo bez nus-pojava. Zapravo, možda je jedina nus-pojava ta što posle HK nije ništa dovoljno brzo, intenzivno, melodično, gruvi, nesvakidašnje. Posle Choose Your Weapon, više ništa ne može da te iznenadi, sve si čuo. Dobre dve godine su mi otišle na neprekidno preslusavanje (ko preživi, pričaće) njihovog opusa i retko šta je u tom periodu bilo doraslo da se nađe rame uz rame sa njima na repertoaru. Iako je Naomi Saalfield neverovatna i kao samostalna kantautorka, HK mi je primer snage kolektivnog muzičkog identiteta, gde jednom u sto godina boginja forttuna bude naklonjena a zvezde se poklope i spoje nenormalno talentovane muzičke individue koje se međusobno dopunjuju na najlepši mogući način. Neverovatna paleta tembra, naboja, energije, izvođaštva. Još uvek naučnici nisu dokazali da je ekipa sa ove planete. Wondercore, iliti multi-dimensional polyrhythmic gangster shit. Nema dalje, to je litica sa koje se skače samo jednom. Top 3: Molasses; Jekyll; Swamp Thing 5. Dado Topić - Neosedlani (1979.) Po mom mišljenju, jedno od jugoslovenskih remek-dela. Neverovatna ploča. Adolf u svom vrhuncu - sirov, iskren, glasan; Don Kihot iz Nove Gradiške koji brkat diže svoje koplje protiv zapadnjačkih vetrenjača. Posle svakog preslušavanja sam završio u suzama - možda malo doprinosi i neobjašnjiva (daleko sam ja od Titovih pionira) jugonostalgija koju sam nasledio od mojih starih. Dnevnik odrastanja jedne jugo, a svetske njuške koja je otišla, pa se vratila. Top 4: Balada o Mariji Dirisamer; Radmila; Hallo Honey; Hej Hej Jugosloveni Lazar Arsović je gitarista i perkusionista; snimatelj i dizajner zvuka; beogradska polovina benda po imenu Tingo; dežurno njuškalo sa Bulbuldera. Ljubitelj kafe, vina, smokvi, žutih haljina i glicerinskih sapuna sa mirisom bora. Traga za humorom apsurda, ali tek u narednom broju saznajemo da li je do istog došao.

Pet muzičkih albuma po izboru Lazara Arsovića