Marko Đorđević: Naučio sam da se treba manje plašiti života

Nakon održanih festivala na kojima je film "Moj jutarnji smeh'' osvojio brojne pohvale i narade, imali smo priliku da razgovaramo sa Markom Đorđevićem, rediteljem, scenaristom i montažerom. Za naš portal govori o prvom dugometražnom filmu, saradnji sa Nebojšom Glogovcem kao i novim filmskim projektima na kojima trenutno radi. U kratkometražnom filmu „Ujed pčele u Velikim Pčelicama“, baviš se pitanjem vrednosti i budućnosti umetnosti. Da li je humor najbolji put da se skrene pažnja na postojeći problem i dopre do svesti publike? Apsolutno. Pritom, humor shvatam kao najvažniji deo ljudskosti i pošto sam u poslednje vreme jako svestan ljudske krhkosti i prolaznosti, mislim da nam je on neophodan. Što se tiče tog kratkog filma, njega smo snimali upravo da bismo pobegli od te opasnosti da sebe smatramo suviše ozbiljnim ili mudrim kad znamo da to nismo. Zato smo i snimali taj film, kako bismo rasterećenije ušli u snimanje „Mog jutarnjeg smeha“, jer sam imao osećaj da taj strah od debitantskog dugometražnog filma može da nam uguši kreativnost. Film „Moj jutarnji smeh“ govori o unutašnjoj atmosferi, teskobi i besu glavnog junaka, ali u bioskopskoj sali se uvek prožima smeh. Šta ljude boli, a šta ih zabavlja u filmu? Može se reći da se ljudi prepoznaju u tim scenama pa im to izaziva smeh, to poistovećivanje. Opet, mi i dok smo pravili fillm, mi smo se smejali, zabavljali smo se i to mi je zaista najbitnije što se i ljudi smeju dok gledaju, dakle sve ono što se oseti na snimanju kamera uspeva da prenese, i to je možda hiljadu puta rečeno ali meni je to i dalje fascinantno. Ja se lično smejem kada vidim da glumac kreira u datom trenutku isped mene i kamere. Smejem se jer mi je drago što tome prisustvujem i smejem se jer je nešto nepredvidivo kreirao, nešto me iznenadi. Odatle i taj naziv koji nema puno veze sa filmom, ali koji ističe humor kao esencijalni element atmosfere tog filma. Na festivalu „Dani Nebojše Glogovca“ u Trebinju govorio si o Vašem poznanstvu i saradnji. Vaš susret u kafani je bio posve neobičan, ali se tvoj san ipak ostvario. Šta si u profesionalnom smislu naučio od Nebojše? Naučio sam da se treba manje plašiti života i da stvarno treba živeti svoj život onako kako ti odgovara. To je vezano za život ali je naravno vezano i za profesiju samim tim. Mnogo smo se lepo družili na snimanju, neverovatno duhovit čovek. Kako se nosiš sa kritikom i da li je na domaćoj sceni bilo više nego u inostranstvu? Pogodi me, a najčešće me zbuni nekakav komentar odnosno viđenje filma, čak i kad je kritika pozitvna, a posebno kad je negativna. Danima posle razmišljam o tome šta je o filmu rečeno i kako ga ljudi doživljavaju. Nemam lični problem sa onima koji misle loše o tom filmu, o meni kao reditelju itd. Obično kad popričam sa tim ljudima bude mi jasno što im se film ne sviđa i od tada više ne razmišljam o tome. Da li je fimom postignut željeni efekat, ukazivanje na sve veći problem mladih u savremenom društvu? Ja bih rekao da jeste, ali nismo mi sad imali nekakvu misiju ni artikulisanu preciznu ideju o tome o čemu je taj film zapravo jer verujem da on govori o mnogo toga kada funkcioniše, odnosno kada su dijalozi dobro napisani, ritam scene je dobar, kamera je na pravom mestu i glumci su inspirisani i kreiraju u datom trenutku. Ono što hoću da kažem je da, budući da mi svakog dana razgovaramo i razmišljamo o društvu u kom živimo, govorim o ekipi ovog filma, onda je neminovno da to i oblikuje ono što snimamo. Međutim, u trenutku kada pravimo film mi nikada ne razgovaramo o tome već samo o tome da li se nešto „desilo“ ispred kamere ili nije, da li postoji nešto „ispod“ scene, atmosfera, ili ne, da li je dosadno ili nije. Prošle godine si govorio o novom filmu koji je na neki način nastavak ovog. Da li će priča početi u Kragujevcu i kada možemo očekivati premijeru? Već sam negde na pola puta u pisanju tog filma koji se za sada zove „Za danas toliko“. Ne mogu da znam kad će taj scenario biti završen, nadam se što pre jer bih voleo da sam na snimanju, da rešavam probleme kako koju scenu rešiti. Jedva čekam da scenario bude zaista spreman i da nam da povod da se opet svi okupimo. Za sada, taj film nastavlja tamo gde smo stali i govori o tome koliko su ljudi zapravo krhki i da samim tim treba više da se družimo i da pazimo jedni na druge. Film ''Moj jutarnji smeh'' na ovogodišnjem festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, dobio je nagradu ''Slavko Lazarević'' za najbolji scenario. Kakvi su tvoji utisci nakon festivala? Nagrade u Vrnjačkoj Banji mi puno znače, jer daju legitimitet meni kao piscu scenarija, budući da sam scenario za ovaj film pisao intuitivno, bez nekog većeg upoznavanja sa pravilima u dramaturgiji. Mnogo sam ponosan na scenario koji sam napisao i verujem da nešto postoji u dijalozima tog filma, da ima nekakvu vrednost sve to. Isto tako mislim da sam grešio kada sam se trudio da od tog materijala, koji sam imao napišem nešto što bi se lako moglo razumeti, pa mi često i smeta kada se govori da je to film o gubljenju nevinosti, jer ga ja ne doživljavam tako jednodimenzionalno. Ono što sam želeo jeste da napravim film o onome što vidim i čujem kada sam u Kragujevcu, jer su mi neke slike i neke rečenice ostajale dugo urezane u pamćenju i želeo sam da istražim šta je to što me u toj atmosferi toliko privlači. Autor: Dragana Ilić

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now