Kralj Čačka: Pucao sam u vreme

Sa Nenadom Marićem, poznatijim kao Kralj Čačka, razgovarali smo o muzici i stvaranju u godini neočekivanih okolnosti. Za naš portal Kralj Čačka priča o pisanju, albumima, izložbama i iskustvu rada na filmu "Realna priča". Nenade, kako si? Držim se. Ima ona slika na društvenim mrežama, gde piše "držim se" i čovek, koji se drži za neko drvce na litici. Okej sam. Nakon dva albuma sa bendom, Zemlja snova (2016.) i Spusti svetlost na put (2018.), u izdanju Pop depresije, ove godine si objavio i novi album The Final Adventure of Kaktus Kid. Kakvi su utisci nakon izlaska novog albuma, usled specifičnih okolnosti ove godine? Nisam siguran za godine, jer sam sa godinama užasno slab. Što će reći da sam pucao u vreme i da vreme ne postoji za mene, a ono postoji ipak. Krajem prošle godine, odnosno početkom ove, izašla je muzika za dokumentarni film Poslednje avanture Kaktus bate, u režiji Đorđa Markovića reditelja. To je bio studijski album s tim što smo potpisani moj brat i ja, Kralj Čačka i Marko Marić. Zajedno smo ga radili i okačili na Youtube, ali nažalost, nismo štampali CD, jer je sve ove godine krenulo kako jeste i mogućnosti su nam bile ograničene. Svakako, to je jedno uzbudljivo iskustvo primenjene muzike, da se tako izrazim. Taj film je sjajan, a u pitanju je instrumentalna muzika, koja je u funkciji filma. Ima tu raznih instrumenata, koje smo koristili prilikom snimanja: vibrafon, kontrabas, električna gitara, akustična gitara, itd... Ako bismo postavili proporciju Nenada Marića kao muzičara i kao likovnog umetnika, kakav bi bio odnos uloga i da li bi u nekom određenom procentu jedna od ove dve uloge bila dominantna? Muzička svakako. Muzika mi je i dalje nekakav primarni način izražavanja i komuniciranja, zbog same forme. Muzika je mnogo komunikativnija. Jednostavno, lakše se dolazi do slušalaca, lakše se komunicira. Dok je slika u problemu. Kako kaže Pol Virilio, kojeg stalno citiram, dešava se rat slika. Slike su danas moćne. Čak i ove obične, preko telefona, foto-aparata, reklame, televizije... Dok ona slika, koju čovek iz sebe putem medijuma olovke, boje i četke iznosi, kao da je u nekom drugom ili trećem planu u moćnim medijima, koji nam se nude. Ja sam više u crtežu. Radio sam i neke akvarele. Bilo je skoro bijenale akvarela u Batajnici, u galeriji Art. Tu sam učestvovao. Radim povremeno crteže koje sam izlagao prvo u Domu omladine, pa u Vršcu i Smederevu. Sada treba da bude izložba u Kragujevcu 17. novembra. Prošle godine ste radili muziku za film “Realna priča”, koji se trenutno prikazuje kao TV serija "Mama i tata se igraju rata". Kakav je bio izazov raditi muziku za ovaj film i kakva su vam iskustva nakon saradnje sa takvom filmskom ekipom? Gordan Kičić me kontaktirao. Svidelo mu se to što radim i što radimo. Hteo je da ima tako nešto sa muzičkom podlogom, pratnju filma, što sam ja rado prihvatio. Naravno, kada su takve stvari u pitanju, kao što je primenjena muzika, to radim sa svojim bratom Markom Marićem. Nas dvojica smo zajedno potpisani, tako da je to naša, da kažem zajednička, kreativna stvar i jako dobro iskustvo. Pošto sam slikar, jako dobro reagujem na sliku i imam tu nekakvu reakciju na to, kroz muziku. Prosto mi je uživanje. To je zapravo, neka vrsta bavljenja emocijama. Čovek nauči nešto i o sebi. Muzika zavisi od tematike filma u tome što treba naći najbolji način da se podrži. Muzika treba da bude u službi filma. Mislim da smo u tome i uspeli i u ovom Kaktus bati i u filmu Realna priča pa i u seriji. Sada ide trenutno serija Mama i tata se igraju rata, samo malo sa varijacijama. Izdavačka kuća „Lom“ je 2016. godine objavila Vašu zbirku pesama „Na margini“. Većina pesama je pisana za muziku. Postoji li granica između pisanja poezije i tekstova pisanih za muziku ili je ta granica odavno izbrisana? Teško pitanje i teško je to reći. I postoji i ne postoji, ja bih rekao. Postoje neke pesme koje su u muzici, a koje mogu da se čitaju i bez muzike i koje kao takve imaju čvrstinu i ne fali im ništa. Ima i pesama koje ne mogu da se dožive bez muzike. Imaju one ritmiku, ali možda se iz njih ne čuje dovoljno muzike i ovih drugih elemenata, koji čine kvalitetnu poeziju poezijom. Naravno, ovo je sad samo neko razmišljanje, ne mogu ja to da tvrdim. Dosta pesama sam pisao. Na muziku pišem stihove, ali mi se dešavalo da imam refren samo. Ili recimo refren i reči. I melodijski i stihovno. Onda se bavim time, šta je to. Bukvalno, kao utisak nekog kopanja, traženja, istraživanja, kao neko vađenje rude. Pa posle kroz bend i pesmu radimo glačanje. Ja iskopam taj grumen rude i oblikujem, a onda ga glačamo zajedno. Dobitnik si nagrade „Strune od svetla“, koja se dodeljuje za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u bluz i rok muzici. Koliko je ovo priznanje uticalo na tvoj rad? Ja sam ga doživeo kao jednu vrstu podrške koja je svakako bitna, kada je reč o ovome što radim. Jednostavno, čitava muzička produkcija je slabo podržana i pre ovoga. Ta infrastruktura kao da ne postoji, tako da sam nagradu doživeo više kao neku podršku, kao ohrabrenje. Dala mi je neku snagu da nastavim dalje. Da to što radim ima neku vrednost i da ohrabri moj dalji rad. Mislim da tome nagrade i služe. Na čemu trenutno radiš? Trenutno sam u pripremi trećeg albuma. To je treći album sa bendom, ako ne računam ovaj, koji smo radili za dokumentarni film, moj brat i ja. Ovo je novi album, koji je u pripremi i ide nekim svojim tempom. Takođe, pripremam tu izložbu, koja treba da bude u Kragujevcu. Zapravo, to je ista izložba koja je bila i u Smederevu, pod nazivom ''Moja zemlja nije moj dom''. I pripremam poeziju, odnosno knjigu poezije, koja bi trebalo da se pojavi zajedno sa albumom. Videćemo kako će to sve teći, jer je potpuno suludo vreme. Tu će biti i nekih pesama, koje nisu ušle u muziku, koje nisu uglazbene, da tako kažem. Autor: Aleksandar Đoković

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now