Goran Korunović: Tri pesme

*** možda i vredi tugovati za nestalim detetom čak i kada se roditeljima jasno predstavi da im kćer sada bezazleno trči mrtvim parkovima ili patiti za uginulim psom jer je njegova fina srebrna dlaka uspevala da odagna svu tugu sveta ali ima li smisla žaliti za nepoznatim ljudima za svetlokosom ženom iz susedstva za koju te ne vezuje ništa osim želje u prolazu ili za sredovečnim muškarcem koji je dobio u životu sve što si verovao da ti pripada neka se izdigne nepregledan talas ili tlo pod nogama neka drhti svom snagom da osvane grad u ruševinama kao predaleki egzotični krajevi jer veći broj mrtvih može da pomogne da se zaboravi koliko je lako mrzeti žive ljude (iz zbirke Gostoprimstva, 2011) *** pišem ti jer si rekao da mogu da ti se obratim kada bude teško. ali sada je bolje nego ikad. ipak ti pišem jer je ovo mesto koje moraš da posetiš. kuda god da krenem, rebra mi uplove u duhove nebeskih tela. vakuum se širi polenom iz usisanih latica. kanapi galaksije klate alke sa vrhova. ali noću sove prolete kroz tunel i probiju reflektore na dalekom ulazu. očekujem te, ako možeš da podneseš da niko posle tebe neće doći. svaka udolina ovde oponaša poljanu, ne bi li eksplozija upala u zamku. naselja su greškom građena na pukotinama. koga god da sretneš u ovom prostranstvu, hodaće tiho, jer će verovati da spavaš. ponekad odem na stari svetionik i podsetim se koliko sam daleko sâm. možda me sada opažaš iza leđa vidika. santa koja se uspravlja iza mene nije moj oživeli saputnik, već vrata koja se zatvaraju za posetioce. bolje je da ne dolaziš. i ne šalji mi nikog (iz zbirke Crvena planeta, 2014) ŠAPTAČ Svi koje sanjam su ga videli Ali niko ne progovara ni reči Ne kaže niko drago mi je ili Radosne nam oči podiže A tama je mirna I deca su sigurna I baklje pasu u vratima Dok on na ogradi terase čuči Kolenima pod bradom Opran od ptica i čeka Providan kroz svetlo I neprohodan po noći Spušta se niz sobu Kad zaspim Mlevenim mesom Da ukrasi prozore I njuši debla Ispijena krevetima I krošnje koje san prokišnjava Perorezom svlači Zvukove sa jezika I poliva me Lijane gmiže po meni I sužava mi se ka uhu I fišek toči I žvaće po školjkama Dok svi koje sanjam réže Ali niko ne grebe ka njemu Niko da makne Pljusnuto sedlo Sa mojih leđa Kad evo mumlanjem Troši mi po mozgu I gura me natrag Kao tesnu lubenicu A ja pribran i uspavan ostajem I vežem oči zatvorene Jer ako se probudim Ako se ikada probudim Odgovoriću mu u lice Na svaku došapnutu reč Sahranjenu u meni (iz zbirke Usta bez kapaka, 2019) Goran Korunović (1978) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (poezija, 2011), Reka kaiševa (poezija, 2012), Literatura i opasnost (komparativni ogledi, 2013), Crvena planeta (poezija, 2014), Usta bez kapaka (poezija, 2019).

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now