Danilo Đoković: Pet pesama

Mehur kucnem po staklu akvarijuma mislim da je ribicama to događaj kasnije će se danima iz usana naopakog osmeha mehurićima kao stripskim balonima dobacivati opaskama na moj račun nemam akvarijum to gde kucnem su tuđa stakla životi krcati od travki i korala osvetljeni marginama bez talasa zamišljam kako unutra pravim krugove zamirem u glavi i prestajem da ih brojim počinje da me iznenađuje udar oka i repa tamo gde nema dalje brinem se o njihovim dosadama vagam sa koliko svesti bi poludele možda sam ih probudio iz dogmatskog dremeža nije trebalo da kuckam po staklu pola noći kasnije i trećinu grada dalje uokviren sam u ugaonu garnituru preko dana je plava kao svetlo ekrana koje pliva preko mog lica, u ovo doba telefon zvoni samo ako je loša vest na vrata kuca onaj koji je pogrešio sprat fluid dodiruju se dlačice moje i tvoje četkice za zube ljube otisci usana sa prljavih čaša u sudoperi tihe orgije u korpi za veš i pod daskom klozetske šolje roršahove fleke na čaršavima stvrdnute mogućnost učitavanja pruge venecijanera pune snega sa krošnji unutrašnjeg dvorišta i cerade zastakljenog balkona oko stočića se obično suši veš razne ga žene iznose istresaju stolnjake i čaršave stare gospođe nisam je video koliko i sneg sada se pojavljuje kroz male pravilne odrone osenčava stupce na prozorima remeti beline zamasima džogera u bade-mantilu cvetnog dezena zadaje smislene ubode, umara se na prozorima moje zgrade vidi taloge sa viših spratova sve te nedohvatljivosti izgleda kao da se priseća kako je dobro grickati kornet u krug dok se zubi ne zalede zariveni u kuglu čiji ukus još nije ni osetila igrajući se skrivača iza napuštenog automobila zaboravljamo jedno drugom imena* znojavo podne ćutanja truljenje lima, smola iz auspuha držim busen trave u pesnici drobim vlati, pramenove zemlje ne gledaš u sunce da bih u tvom oku video da li su nam na tragu ako u gepeku nema mrtvih proglasićemo pobedu verujem ti, ali nemam ključ dišeš plitko, mrziš miris benzina *stihovi Leopolda Maria Panera mačije oči prvi put kad sam mogao da poginem na autoputu Bratstva i jedinstva nisam govorio sa svojim kumom dva dana smo obilazili Zagreb zasebno ali sve četiri noći uredno spavali u istom krevetu kroz prozor smo posmatrali gumu kako prolazi mimo kombija molili se da peta ne dodirne kočnicu uz tutorijal sa jutjuba su menjali točak dok sam hodao iz mraka u farove sa trouglom u rukama autoput je na toj deonici zavijao svetla su prvo išla pravo na mene da bi potom naglo skretala razmirice i po par života ostavili smo za sobom, smejući se nepokolebivosti čoveka za volanom koji je na pomoćnom točku nastavio da juri preko sto pedeset ne bi li nadoknadio izgubljeno vreme Danilo Đoković, rođen 1984. u Beogradu, gde živi i radi. Diplomirani filozof. Oženjen, otac dvoje dece. Objavio zbirku pesama „24 zida dnevno, 7 soba u nedelji“ (Škart, 2009). Pesme su mu objavljivane u „Balkanskom književnom glasniku“, na portalima književnog kluba „Prejaka reč“ i „Čovjek-časopis“ kao i književnom časopisu „Leto“ (Kulturni centar Albahari). Pohađao pesničku radionicu Ognjenke Lakićević, a trenutno je na drugom ciklusu radionice Zvonka Karanovića.

Danilo Đoković: Pet pesama