Aleksandra Jovičić: Pet pesama

Leto Sa Švanjskog mosta ispod koga je lenjo proticao Drim skakali su hrabri mladići. Ne pamtim njihova imena, samo odsjaj sunca na bronzanoj koži i gužvu i žagor bezbrižnih ljudi. Još uvek srećem bezbrižne ljude, ali su to odavno oni drugi nama nimalo nalik i progonjena uspomenama rovarim po prošlosti da se setim još neke zaboravljene reči koja će mi bliže objasniti nas kakvi smo bili. *** Iz tamne noći koja se meri miljama izranjaju igre skrivalice reči nepomenice glava puna tričarija okrnjeni stihovi nepoznatih pesnika tople ruske oči tatarski krivi nos i niska bisera oko vrata na fotografiji drage žene. Opet miriše vetar na primorske gradove slobodu pučine treperenje krošanja i puca kamen na avgustovskom suncu. Srušeni su mostovi zaboravljenih neimara smrvljena je mladost i osmeh i snovi neubedljive su pesme koje uporno pišem o izmišljenim događajima onome što jesam i onome što nikada neću biti tebi ili bilo kome. Svrbe me tabani, davi me korenje poplaveli prsti od čekanja da život konačno počne dok osećam da neumitno prolazi. Devojčice leptiri Gde su sada devojčice leptiri iz uspavane srednje klase sa uštirkanim kragnicama i rukama od svile? One što veruju u svakojake laži i misle da je život staza posuta laticama dok rastu pod staklenim zvonom. Izvan zvona je svet za kojim su čeznule, ne znajući da izvan zvona su vatre rafalne paljbe silovanja i kasapljenja izvan zvona je svet u kome odavno niko ne štirka košulje. April Sunce u okviru od mraza Razdragani maslačci Radoznala jagorčevina Nekada smo i mi bili radoznali Pa smo kidali latice žutog cveća Žvakali ih pretvarajući se Da nam to prija U brdima iznad grada sakrivene su tajne Iskopani su prvo rovovi Pa onda rake U brdima iznad grada Boravi tvoja duša Odbijajući da zakorači u svetlo. Narodna pesma iskočio pred mene iz epskog deseterca zaturio negde usput buzdovan i vernog dora odlepršao mu sivi soko sa ramena i slomila se sablja tugovao za Kosovom oponašajući srednjovekovnog despota govorio o čojstvu rečnikom čoveka našeg veka ja sam se smejala i pitala ga zašto je knjiga Marka Miljanova tako tanka kada bi prestao o herojskoj prošlosti i izlizanom kosovskom mitu izricao bi opšte istine zelena trava vedro nebo modro more i gledao me tako me je gledao kao da ništa pre toga nije video izistinski i dalje sam se smejala čudeći se tom smehu koji je nikao niotkuda meni nimalo svojstven i videla sam zelenu travu vedro nebo i modro more a u nedrima mi umesto pelina zamirisao bosiljak Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. Zbirka pesama “Naše male smrti” objavljena je 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić. Uređuje elektronski časopis Libartes.

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now