Vojkan Trifunović: Scena postoji, ali i odsustvo pobune



Nedavno je iz štampe izašla knjiga „Kraljevačka punk hronika“, čiji je autor istoričar i muzičar Vojkan Trifunović. Ova zanimljiva knjiga, koja predstavlja pečat jednog vremena i važne kulturne pojave na ovim prostorima, brzo je dostigla veliku popularnost kod šire čitalačke publike, a posebno kod ljubitelja pank muzike. O knjizi, panku, bendovima, istoriji i kulturi, Vojkan Trifunović u razgovoru za naš portal, otkriva zanimljive činjenice.




Tvoja nova knjiga „Kraljevačka punk hronika“ predstavlja važan dokument o jednoj značajnoj sceni i kulturi na ovim prostorima. Kako je došlo do same ideje za knjigu i koliko je bio težak proces realizacije?


Delimično su na moju odluku da počnem sa pisanjem o kraljevačkoj pank sceni uticali neki profesori sa fakulteta, ali važan momenat je bila moja želja da o svemu tome, o svim tim bendovima, njihovim političkim akcijama, fanzinima, radio emisijama, distribucijama i ostalom, ostavim jedno svedočanstvo u pisanom obliku. Svakako da svedočanstva o sceni postoje, u raznim stanjima, ali želeo sam da sve to lepo sakupim, i objavim, na jednom mestu. Kao istraživač, ali i akter scene, smatrao sam da je, zbog celokupnog značaja koji je kraljevačka scena imala na čitavu regiju, jako bitno da se o tome nešto zapiše.

Proces prikupljanja informacija i podataka, a zatim i pisanja, trajao je relativno dugo. Imao sam izvesnih problema sa izvorima jer su oskudni, uglavnom sam se oslanjao na svedočanstva samih aktera, uz korišćenje napisa iz fanzina, ali i ličnog iskustva. Pritom, ovo nije moj primarni posao tako da sam rad na knjizi ostavljao za slobodne trenutke i zbog svega toga rad se malo otegao.


Iako prema naslovu zaključujemo da se knjiga bavi tematikom kraljevačke pank scene, njen sadržaj ipak izlazi van okvira lokalnog i obuhvata scenu širom bivše SFRJ. Koliko si uspeo da obuhvatiš taj, ne baš mali, muzički fenomen?


Probao sam da samu kraljevačku scenu stavim u nešto širi, eks-jugoslovenski, kontekst jer postojanje ove scene je neraskidivo sa ovim prostorom. Nisu to bili neki vanzemaljci koji nisu imali kontakte sa svojim istomišljenicima van Kraljeva, ili van Srbije (tj SRJ). Kontakti su apsolutno postojali, oni su redovno održavani čak i u otežanim uslovima, a sa njima su dolazili i razni uticaji sa strane.

Nisam mogao da celom fenomenu posvetim veliki prostor, ali sam se potrudio da neke osnovne pojmove objasnim, posebno čitaocima koji nisu upoznati sa pank scenom, kako bi stekli uvid u samu problematiku stvari. Smatrao sam da je važno objasniti uticaje na kraljevačku scenu, izvorište za njihove ideje, pojedince/ke i grupe koji su doprineli da scena postane to što jeste.


Pank scena je u Jugoslaviji, osamdesetih, pa i devedesetih godina, imala snažno uporište, što pokazuje postojanje velikog broja pank bendova u tom periodu. Neki od njih su i danas aktivni. Kakvo je tvoje viđenje pank scene danas i ovde?


Danas postoji jasna distinkcija između mejnstrim i nezavisne pank scene. Ima nekih bendova, poput Hladnog piva ili Goblina, koji mnogi, tvrdokorni, pankeri ne smatraju delom pank scene. Sa druge strane, postoji vrlo živahna DIY pank scena, sa svim svojim pojavnim oblicima i podpravcima. Komunikacija je olakšana postojanjem društvenih mreža, razmena ideja, muzike i stavova je na dnevnom nivou. Ponekad mi se čini da toga ima i previše, pa ne mogu sve da postignem da ispratim jer tek što se pojavi jedna tema, biva pokrivena drugom ili trećom, koje se pojave u međuvremenu. Ali to je pokazatelj živosti scene. Dakle, scena postoji, bendovi rade, sviraju, stvaraju, idu na turneje (kad su normalni uslovi), izdaju ploče/kasete, komuniciraju, itd. Naravno, ima slabosti, a to je, pored ostalog, famozni nedostatak mladih, no, kao što obično kažem, to je tema za jedno ozbiljno istraživanje.

Ono što ne treba izgubiti iz vida, sve ovo što imamo danas je samo nadgradnja one razgranate nezavisne mreže koja se formirala tokom ’90-ih godina prošlog veka, ako ne i ranije. Bez problema se može se pratiti određeni kontinuitet.


Pojam panka od samog pojavljivanja, nije se odnosio samo na muzički pravac, već i na način života. Taj način podrazumevao je iskazivanje bunta i revolta prema ustaljenim i nametnutim oblicima života. Koliko je, po tebi, pank kultura u društveno-političkom kontekstu, uspela da doprinese nekoj bitnoj promeni u tom periodu?


Svakako da pesma benda Hoću? Neću! “Zaustavite rat” nije zaustavila rat(ove), ali je omogućila jednom delu mladih na ovim prostorima da čuju nešto što nije bilo deo mejnstrim diskursa. U situaciji gde su međunacionalna mržnja i ratna histerija bili opšte mesto, bilo kakvi pokušaji da se tom ludilo suprostavi su bili zlata vredni. Zato sam hteo da pokažem da je, osim nekih poznatih ličnosti sa ovih prostora, bila ogromna masa nepoznatih klinaca koji su se borili, na ovaj ili onaj način, protiv svih gluposti koji su dominirali u tim nesrećnim vremenima.

Da su pankeri nešto konkretno uradili i promenili govori primer prikupljanja potpisa za izmenu zakona o služenju civilnog roka. Tome je posvećen deo u jednom od poglavlja knjige, pa neću dužiti priču, ali suština je da su pankeri izgurali na svojim nejakim leđima celu priču oko prikupljanja potpisa, što je, na kraju, uradilo plodom i zakon je, u konačnici, promenjen.


Prema tvojoj knjizi, pank kultura se uvek bavila osetiljivim društvenim temama, kao što su ljudska prava, antifašizam i antirasizam. Možemo li reći da pank u politčkoj konotaciji, izvorno pripada levici, uprkos brojnim primerima pank bendova, koji su bili na skroz suprotnoj strani?


Bilo je slučajeva, čak i kad su pioniri panka u pitanju, da je bilo koketiranja sa desničarskim idejama (npr Sex Pistolsi su nosili majice sa svastikama, Ramonesi su podržavali republikance, itd), ali se vrlo brzo, tako mi se čini, pank pokret konsolidovao i prihvatio levičarsku ideologiju, u različitim pojavnim oblicima. Kada je postalo jasno da pank nije samo muzika, pankeri su počeli da se interesuju za razne ideje, poput zaštite životne sredine, borbe protiv nuklearne energije, borbe protiv kapitalizma, protiv fašizma, rasizma i ostalih izama. E sad, kod nas se dešava jedan drugi momenat (ali i na prostoru čitave Istočne Evrope, posebno nakon sloma komunizma na ovom prostoru) gde pankeri sa idejom pobune protiv sistema, tokom ‘90ih godina prošlog veka oličenog u SPS-u kao nasledniku SKJ, počinju da prihvataju desničarsku ideologiju, pozivajući se na antikomunizam kao svoju pokretačku snagu. Jedan deo tih bendova dobija prostor u opozicionim medijima, nastupaju na protestima i postaju opšte prihvaćeni kao jedini predstavnici pank subkulture. Međutim, na underground sceni tokom tog perioda, ali i danas, dominiraju, uslovno rečeno, levičarski bendovi. No, zanimljivo je da trenutno postoji svojevrsni trend da se pank prikaže kao apolitični pokret pa se neretko koristi krilatica “ni levo ni desno”, koja u svojoj suštini podrazumeva toleranciju raznih desničarskih sranja. To je fenomen poznat kao “siva zona”, o čemu se dosta govori i piše među nama koji se bave pank scenom, na ovaj ili onaj način. O tome su svojevremeno pank legende Dead Kennedys lepo rekle “Nazi punks fuck off” i time bi trebalo da je stavljena tačka na tu raspravu, ali avaj.


Ono što široj javnosti nije poznato, a što godinama već traje, je tvoj bend, sa kojim si osim na lokalnoj sceni, pravio turneje i u nekoliko evropskih gradova. Šta nam možeš reći o samom bendu i o iskustvima koje ste na brojnim gostovanjima doživeli?


Premda sviram u vise bendova, kako to obično biva sa nama priučenim muzičarima, moj “glavni” bend je The Truth. Postojimo od 2003. godine i, u samom radu smo imali nekoliko faza, a svakako najozbiljnija počinje 2011. kada smo se otisnuli na prvu veliku evropsku turneju, koja je obuhvatala vise zemalja (Rumunija, Ukrajina, Poljska, Nemačka, itd). Iste godine u bend dolazi naš prijatelj Gajo iz Zagreba koji preuzima sviranje bubnja, a nekoliko godina nakon toga dobijamo još jednog druga iz Hrvatske, kao punopravnog člana, u pitanju je Dominik. Tako da smo mi, zapravo, internacionalni bend i taj momenat je nama jako bitan. U vremenu kada je međunacionalna mržnja opšte mesto mi našim postojanjem pokazujemo da je sve to jedna velika opsena i fantazija određenih struktura koje nas konstanto vraćaju unazad. Elem, ubrzo nakon te prve, velike, evropske turneje nastavili smo sa tradicijom, pa bismo se svake godine otisnuli na put. Tako smo prošpartali Evropom, i jednim delom Male Azije, uzduž i popreko. Iskustva su neverovatna, od čekanja osam sati na grčko-turskoj granici sa namerom da po svaku cenu stignemo do Istanbula (maltretiranje se isplatilo je jer concert bio fantastičan), preko spavanja na plažama južne Evrope (ništa vas ne uspava kao huk talasa i svetlost zvezda), zatim sviranja u baskijskim skvotovima okruženi portretima političkih zatvorenika (nema zezanja sa Baskijcima), sviranja na nadmorskoj visini od preko 2000 metara na italijanskim Alpima (sećam se da je afterparty potrajao bukvalno do jutra, jedva smo uspeli da odspavamo par sati), sviranje u anarhističkoj komuni na obroncima Pirineja (najlepši pogled sa stejdža ikada), sviranje u omladinskom klubu u okviru crkve u Kielu (bina je bila bukvalno ispod oltara), i tako dalje. Priče o turnejama bi se mogle pretočiti u knjigu, pa eto možda sledećeg projekta?


Fenomen, koji se ovde pojavio u prvoj polovini devedesetih godina, pod popularnim nazivom Brzi bendovi Srbije, okupio je neke od značajnih bendova sa ovih prostora. Taj fenomen bio je i simbol borbe protiv tadašnjeg režima, sve do konačnog pada 5. oktobra 2000. godine. Kako gledaš na taj momenat i koji su to danas bendovi ili izvođači koji se bave angažovanim temama?


BBS sam propustio jer sam bio previše mali, ali sam ispratio sve one turneje koje su pozivali mlade da izađu na glasanje protiv Miloševića, npr. “Izađi na crtu” sa bendovima poput Goblini, Sunshine, Negativ i drugi. I sam sam bio jedan od tih klinaca kojima su se ti bendovi obraćali. Ne ulazeći u njihove stvarne motive, cela ta priča je imala smisla jer je, bar po meni, zadatak rock bendova da budu protiv sistema i da pozivaju na preispitivanje svih autoriteta. Koliko se oni osećaju odgovornim za ono što je usledilo nakon sloma Miloševićevog režima ne znam, ali većina bendova iz te generacije je ubrzo napustilo bavljenje angažovanim temama.

Ono što primećujem kod današnjih bendova, naročito onih mladih, koji tek počinju, je totalno odsustvo pobune, pa čak i insistiranje na tome da ne žele da se bave politikom, a nisu ni svesni da su nekim svojim pesmama, tekstovima, stavovima, zapravo zagrebali određene (političke) teme. Taj njihov otklon od politizacije muzike možda ima, nesvesno, veze sa događajima o kojima sam gore pričao gde je većina rock bendova bila, na neki način, iskorišćena od strane opozicije, pa kao ne žele i oni da budu nasamareni. Ili, pak, to ima veze sa opštom nezainteresovanošću mladih generacija i njihovom potpunom “kurcoboljom” kada su političke teme u pitanju. Jedan od retkih (mejnstrim) bendova koji nešto govore su Repetitor, bar u intervjuima.


Po zanimanju si istoričar, a privatno si dosta posvećen očuvanju kulture sećanja značajnih događaja tokom ratova na ovim prostorima, kao i spomenicima, koji simbolizuju stradanja i borbu naroda. Možemo li reći da je poslednjih trideset godina došlo do potpunog zanemarivanja spomenika od strane zvaničnih institucija, na prostorima bivše države?


Moj utisak je da se, na našu sreću, u Srbiji većina spomenika NOB-a nalazi u sasvim dobrom stanju, za razliku od recimo Hrvatske gde je nemali broj spomenika uništen, ili im preti uništavanje. Putujući po Srbiji sam video da ih ima jako puno i, stvarno, mnogi od njih su u sasvim dobrom stanju. Međutim, problem je što su potpuno skrajnuti i jasno se vidi da ih niko ne posećuje i niko, zapravo, ne vodi računa o njima. Kao da su ostavljeni da sami propadnu, pa kad se to bude desilo biće objašnjeno kako nisu izdržali zub vremena. Dakle, mnogo veći problem od zanemarivanja je potpuni zaborav i ostavljanje tih spomenika na milost i nemilost vremenskim uslovima.


Kako gledaš na sve češću pojavu revizionizma istorijskih činjenica od strane brojnih javnih ličnosti, kao i državnih zvaničnika?


Nakon nestanka SFRJ i jednopartijskog sistema otvorila se mogućnost da se o nekim temama, koje su često bile skrajnute ili se o njima nije govorilo, javno govori, piše i komentariše. Što se mene tiče, kao istoričara, apsolutno podržavam proces otvaranja raznih, do tada, tabu tema i njihovo demistifikovanje, otvoren dijalog i sučeljavanje stavova. Umesto toga, dobili smo ostrašćene revizioniste koji čak i istorijski nedvosmisleno potvrđene događaje iskrivljuju i donose neke nove zaključke, zasnovane pre svega na njihovoj mržnji (prema određenom političkom sistemu). Tako, na primer, tema zločina komunističkih vlasti nakon pobede u ratu poprima neverovatne oblike. Govori se o stotinama hiljada ubijenih samo u Beogradu, što je apsolutno besmisleno i ne odgovara istorijskoj istini. Svakako da je zločina bilo, to niko ne spori, ali ne u toj meri. Na stranu što se na spisku ubijenih nakon rata nalaze i pojedini ratni zločinci, mogu se pronaći i osobe koje nisu ni bile streljane. Takav je slučaj, na primer, sa kraljevačkim industrijalcem Miljkom Petrovićem Rižom, čije se ime nalazi među žrtvama, a on poživeo do sredine ’50-ih godina prošlog veka. Ko zna koliko je još takvih primera. Još jedan važan momenat je i zarada koju donosi revizionizam. Silni tomovi četničkih, ljotićevskih i inih istorija je napisano, a to neko kupuje i na tome se zarađuje sasvim dobra lova. Pa dodajte na to i podršku trenutnog političkog establišmenta, razni upravni odbori, komisije za ovo i ono, jasno je da je u pitanju vrlo unosno zanimanje.





Autor: Aleksandar Đoković