Vladimir Arsenijević: Budućnost koja nikad nije došla



Iako je književni festival Krokodil ove godine zbog pandemije, održan pod nešto drugačijim okolnostima, organizatori ne kriju zadovoljstvo i uspeh ovogodišnjeg programa. Sa piscem Vladimirom Arsenijevićem razgovarali smo o muzici, književnosti, nagradama, planovima, kao i o samom festivalu, čiji je osnivač i idejni tvorac.






Krajem sedamdesetih, kao tinejdžer, osnivate bend “Urbana gerila”, u kom se svirali zajedno sa Zoranom Kostićem Canetom, Brankom Rosićem i Urošem Đurićem. Kako je nastao bend i kako danas gledate na čitav period novog talasa?


Pa dobro, navedena postava zapravo nikada nije postojala. Kroz Urbanu Gerilu i nešto kasnije kroz bend Berliner Strasse, prošlo je mnogo ljudi, pa tako i ovi koje ste spomenuli, ali ne u istom periodu i nikad u ovom sastavu. Interesantno je da smo svi bili baš-baš tinejdžeri, u rasponu od 63. do 66. godišta. Krenuli smo pod tim imenom da zajednički radimo krajem 1979. godine, kada smo se Loka i ja pridružili Rosinom tadašnjem bendu Pankreteni i kada smo promenili ime u Urbana Gerila. Doslovno smo imali 15 (Rosa), 14 (ja) i 13 (Loka) godina. I onda, već negde na proleće 1980. godine, u Beogradu su nastali obrisi onoga što danas zovemo novotalasnom scenom. Sećam se da smo članove Električnog orgazma, na primer, upoznali tako što smo i jedni i drugi imali svoj prvi nastup na tada čuvenom POK-u, Paliluskoj olimpijadi kulture, iza kojeg je stajao legendarni radio DJ Nikola Karaklajić. Koja je s druge strane puštao nove ploče u maloj sali SKC-a, pa smo odlazili tamo da slušamo neke stvari, koje su nas interesovale. Uskoro se sva dinamika i inače skoncentrisala u SKC-u i galeriji Srećna nova umetnost, koja je radila u okviru SKC-a i nekako su se već tad, na samom početku, stvorile dve distinktne struje. Jedna je bila ta, neuporedivo uspešnija, novotalasna, čiji su glavni predstavnici bili Idoli, Električni Orgazam i Šarlo Akrobata. U tim bendovima su bili ljudi koji su, poput recimo Milana Mladenovića ili Vlade Divljana, 58. ili 59. godište pa sve do Koje koji je možda šezdeseto ili Marine, originalne basistkinje Orgazma, koja je, mislim, još mlađa, ali svi su oni ipak bili nekoliko značajnih godina stariji od ove ranije spomenute i veoma mlade pank ekipe. A kada u jednom trenutku neko ima petnaest a neko drugi dvadeset godina - to su ipak ogromne razlike. Tako da nikada nije postojala nekakva jedinstvena scena, ali su postojali jedinstveni prostori - SKC je svakako bio jedan od njih - a postojalo je i jedno jedinstveno oduševljenje činjenicom da se nešto događa. U Jugoslaviji su se stvari u smislu tih savremenih uticaja od zapada ka istoku i jugu, praktično geografski. Tako da je recimo pank scena u Sloveniji već bila dosta živa '78., u Hrvatskoj '79.,  a u Beogradu zapravo počinje da se vidi tek 1980. godine. I sada, budući da tinejdžeri jako brzo stasavaju i menjaju se, tako smo se i mi ubrzano menjali sve do 1984. godine. S obzirom da su bendovi tada bili praktično generacijski, po završetku srednje škole svi su morali u vojsku i to je manje više predstavljao njihov kraj. Tako taj trenutak odlaska na odsluženje vojnog roka predstavlja i kraj mog bavljenja muzikom u tom periodu, ali tih četiri ili pet godina su bile jako značajne za nas na sve moguće načine. Činjenica je da su mnogi ljudi koji su stasali u Urbanoj Gerili nastavili da se bave nečim. Eto, Cane je s Partibrejkersima nastavio da svira, Uroš slika, Kebra je napravio veliku stvar s Obojenim Programom, ja se bavim ovim čime se bavim, Rosa je postao novinar, a onda i pisac itd. Međutim, nije želja za društvenim uspehom bilo to što nas je pokretalo, čak naprotiv. Poenta nije bila da postaneš javna ličnost nego da izguraš tu svoju stvar i ono čemu nas je pank najviše učio jeste taj DIY (Do it yourself) princip koji podrazumeva da treba da zasučeš rukave i da vredno radiš. Da ne treba da gajiš kompleks inferiornosti vezan za nedostatak tehničke usavršenosti. U engleskom jeziku postoji izreka Practice makes perfect. Znači samo radi i vremenom ćeš biti sve  bolji i bolji, ali suština ni tada neće biti u toj vrsti dosegnutog tehničkog umeća, već u tome imaš li šta da kažeš ili zapravo nemaš. To su neki za mene veoma značajni rezultati panka kao obrazovnog sistema, nešto što sam ja sa sobom poneo iz tog vremena i što je ostalo sa mnom sve do danas.


Ali verovatno su taj prepoznatljiv bunt kod vas i određena vrsta rezigniranosti bili ključni tada?


Da, ja se sećam jednog intervjua Džoa Stramera u biopiku o grupi The Clash, gde je on dosta skromno, govoreći o svom bendu, rekao otprilike: Mi smo najviše ponosni zbog toga što nismo bili mali parohijalni Englezi i što smo uspeli da izađemo iz tog okvira. Za nas je ovde to bilo jako značajno. Mi smo u Jugoslaviji uvek snažno osećali pritisak provincije. Ne treba zaboraviti da se naš odnos prema svetu u kojem živimo značajno promenio od interneta naovamo i da se svet u međuvremenu zaista jako decentralizovao. Da je sad moguće, a to se i događa, da sediš, na primer, u Pakistanu, Novom Zelandu ili Moldaviji, sasvim svejedno, ali da proizvodiš nešto što je globalno interesantno i da to već samim tim ima tu vrstu globalne komunikativnosti. Tada je to bilo apsolutno nemoguće. Postojali su nesumnjivi centri. Što se tiče savremene muzike, a naročito novog talasa i panka, to su bila dva grada plus jedan. Znači London i Njujork, a onda im se priključio i Berlin negde u poslednjoj fazi. Ali Beograd... Mi smo prosto bili u dubokoj senci provincije, koja je imala i te odbojne komunističke obrise i sve je to za nas tada bilo jako bolno. U tom smislu naša današnja nostalgija za tim vremenom često je proizvod retroaktivne utopije ali tada mi nismo mogli da naslutimo da će se stvari kretati u tako gadnom smeru. Tako da je za nas bilo jako važno da izađemo van granica tog prostora, da preskočimo okvire lokalnog i ja sam tek mnogo kasnije video na primeru domaće hip-hop scene, na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, kako to pitanje odnosa lokalnog i globalnog može da bude rešeno i na znatno drugačiji način. U tom smislu da su hip hop skupine poput Bad Copy ili Prti Bee Gee pronašle način kako da jedan globalni format kao što je hip-hop besprekorno uklope u ovdašnji prigradski ambijent. Za nas je međutim, godinama ranije, u jednoj jako drugačijoj stvarnosti, bilo mnogo važnije da potpuno odbacimo sve što je lokalno i da dovedemo duh Londona ili Njujorka ovamo … I u tom smislu, mogu ponovo da parafraziram Džoa Stramera: Mi smo uspeli u našoj nameri da ne postanemo ti mali parohijalni Jugosloveni. Iako za nas danas jugoslovenstvo nikako ne deluje parohijalno sa svojim multi-nacionalnim, multi-konfesionalnim, multi-jezičkim, multi-senzibilitetskim i multi-svakojakim svojstvima koje mi tada nismo bili u stanju da opazimo, jer smo ih prihvatali zdravo za gotovo. Tako da se naša stvarnost u godinama i decenijama koje slede samo dodatno unazadila i to je jedna tuga koja prožima naše postojanje na ovim prostorima praktično odvajkada, ali čitav taj naš klinački bunt s početka osamdesetih godina dvadesetog veka svodi se na odvažan pokušaj da se elementarna stvarnost menja na bolje.

Fenomen rokenrola u Srbiji s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina bila je pojava velikog broja bendova, od kojih su neki aktivni i danas. Većina njih aktivno je učestvovalo u protestima protiv tadašnjeg režima i na neki način postali simbol bunta i borbe protiv tog sistema. Šta se desilo sa tim buntom nakon 2000. godine i gde su danas bendovi koji se bore protiv sistema?


Pa dobro, i sama je muzika pojavom interneta izgubila tu vrednost koju je nekada imala, a to je da služi kao neka vrsta komunikacijske alatke naročito u kontekstu generacijskog povezivanja. Za nas je recimo tih devedesetih bilo neobično važno da imamo bendove poput Darkwood dub, Kanda, Kodža i Nebojša, Presing, Kazna za uši, s obzirom na činjenicu da smo tih godina živeli u apsolutnoj blokadi, pa je domaća scena nekako morala da zameni globalnu, a i da igra ulogu političkog katalizatora a povremeno i bakljonoše. Pa je bilo nečeg izrazito moćnog kada se na protestima s onog kamiona zaori, recimo, "Bacam kamenje na sistem" od Darkwood Dub. To je ujedinjavalo ljude, jer je predstavljalo najkraći, a time i najubojitiji način da se iskaže kolektivna ljutnja i bes na politički establišment, oličen Slobodanom Miloševićem, koji su ljudi tada tako snažno osećali. Onda smo došli u tu jednu eru, gde nam je ponovo sve bilo pristupačno i to kao nikada do tad. Govorim o tom obilju doslovno svega što nalazimo na internetu i ja nikako nisam protivnik toga. Naprotiv, mislim da je to jedna fantastična stvar, ali da ta laka dostupnost svemu što vam srce poželi ujedno efektivno guši ono što je nekad predstavljalo važnost lokalne scene.


Godine 1994. SR Jugoslavija je pod sankcijama, u BiH i Hrvatskoj traje rat, vi postajete najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade za roman „U potpalublju“. Kakav je osećaj dobiti prestižnu književnu nagradu u takvom trenutku i kakav je uticaj to priznanje imalo na Vas? 


Ja sam nagradu dobio za 1994. godinu, a na samom početku 1995.-e. Tako da je to koincidiralo s periodom kada se, nakon nekoliko godina ratovanja i aktivnog razaranja Jugoslavije u ime nekakvih bezumnih koncepata, poput "Svi Srbi u jednoj državi", Slobodan Milošević najpre izuzetno antagonizovao najpre s liderima Srba u Hrvatskoj, a onda i s ovom ekipom zlikovaca u BIH - Karadžić-Krajišnik-Plavšić. I on je tada odlučio da preokrene svoj javni imidž i da počne da glumi tzv. mirotvorca. On se odjednom pojavio u ulozi "Garanta mira i stabilnosti na Balkanu". I to je stvorilo uslove za Dejtonski sporazum, kada je on umesto spomenutih lokalnih lidera otišao zajedno s Franjom Tuđmanom i Alijom Izetbegovićem u vojnu bazu Ohajo u Dejtonu, gde su ih držali bezmalo u kućnom pritvoru, dok ih nisu priterali da potpišu mirovni sporazum koji  je suština nakazne realnosti BiH sve do današnjih dana. U tom je periodu za medije u Srbiji, koji su praktično bili pod strogom kontrolom Miloševića lično - mislim tu na RTS, Politiku i čitavu tu užasnu medijsku scenu koja se suštinski nije promenila ni do danas - bilo esencijalno da reflektuju taj novi, navodno demokratski ambijent. I tako, kad je knjiga "U potpalublju" mimo svih očekivanja dobila tu NIN-ovu nagradu, mada je NIN politički bio jedan od najoštrijih kritičara Miloševića, odjednom se desilo nešto što nije bilo moguće ni godinu dana ranije a neće biti moguće ni godinu dana kasnije, već samo u tom malom i nadrealnom vremenskom procepu. Dakle ja sam sedeo kod kuće i s krajnjom nevericom gledao na vestima RTS-a - znači na toj mrskoj televiziji koja je bila živi simbol svega što u Srbiji ne valja, protiv koje su se pokretale demonstracije, jer smo mi gajili aktivan osećaj mržnje prema toj nakaznoj realnosti koja se kreirala tamo, naročito na dnevniku koji je doslovno bio sublimat sveg zla koje je pokretalo ratove, razaranja i masovne zločine - kako ista ta jeziva voditeljka čita kako je "ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade mladi pisac Vladimir Arenijević za antiratni roman ’U potpalublju’" i to sa sve mojom slikom u pozadini. I to je bilo toliko sumanuto da je meni delovalo doslovno psihodelično. Istina, ja sam već sledeće godine, zbog svojih izjava, dospeo na crnu listu. Ali tada, na samom početku, ja sam kao apsolutni anonimus bio potpuna književna i politička nepoznanica i tek mi je predstojalo da razočaram deo našeg kulturnog, društvenog, političkog pa i medijskog mejnstrima, naročito onaj koji se nadao još jednom nacionalisti u svojim redovima. A knjiga je imala neverovatan uspeh, u furioznom roku prodata je u 15 zemalja i objavljena je u Hrvatskoj kao prvo izdanje iz Srbije otkad su počeli ratovi. Mi smo tada takođe imali prvi put onaj dens hit "Tek je 12 sati" paralelno u Hrvatskoj, BiH i Srbiji, što je takođe bilo kulturni fenomen mada na jednom potpuno drugačijem nivou. Ali i on je, baš kao i moja knjiga, snažno označavao činjenicu da je nakon više godina potpunog prekida svih odnosa među nekadašnjim republikama koje su pre ratova i nasilnog raspada zemlje tvorile Jugoslaviju ponovo postala moguća makar kakva kulturna saradnja zasnovana na pre svega srodnom senzibilitetu. Tako su ljudi u sad već susednim zemljama tih godina čitali moj roman u fotokopiranim samizdat izdanjima, jer nisu bili u mogućnosti da dobave original.


Kako danas gledate na značaj književnih nagrada, pre svega NIN-ove, uprkos prašini koja se podiže poslednjih godina oko njene dodele? 


Meni je jako interesantna okolnost da smo pretprošle godine imali kao dobitnika NIN-ove nagrade Vladimira Tabaševića, dok su u finalu bile Lana Bastasić s knjigom ‘’Uhvati zeca’’ i Saša Savanović s knjigom ‘’Deseti život’’ i da je sve to zajedno najavilo snažnu promenu kursa kojim se srpska književnost kreće, što je već samo po sebi sjajna vest. Lana je po meni vrhunski fenomen naše književnosti u poslednjih deset godina. Dakle, ne samo da je potpuno pregazila dobitnike mnogih lokalnih nagrada, koje su njoj izmakle uglavnom zbog duboko ukorenjenog patrijarhalnog duha, koji vlada sistemom nagrada kod nas već je na kraju bila nagrađena Evropskom nagradom za književnost. Uhvati zeca, knjiga koja se trenutno prevodi i objavljuje na nekih desetak jezika, zaista ima fantastičnu komunikaciju s književnom publikom i ovde i u tom našem famoznom regionu, a siguran sam da uspeh neće izostati ni u zemljama na čije je jezike prevedena i objavljena. Po tome ispada da je sasvim moguće da jedna knjiga koja nije ovenčana NIN-ovom nagradom višestruko i po mnogo čemu zasluženo premaši uspeh knjige kojoj je nagrada iz ovog ili onog razloga dodeljena. U tom smislu, mislim da su i prošlogodišnja kao i najnovija NIN-ova nagrada, dodeljena Saši Iliću za roman "Pas i Kontrabas", propustile da iskoriste neke šanse. Ovo je vreme autorki i jednog drugačijeg, novog senzibiliteta i za uspešnost, relevantnost i dugovečnost NIN-ove nagrade sigurno bi bilo mnogo bolje da su neke od autorki koje su se popele do najužeg izbora ponele nagradu u prethodne dve godine. Pored Lane ovde mislim i na Anu Vučković sa zaista vrhunskim romanom "Jugoslav". No činjenica je da je nisu dobile, a da njihove knjige svejedno nastavljaju da bivaju uspešne na tržištu. Što nešto snažno govori upravo o toj tezi. 


Nedavno je održan dvanaesti po redu književni festival Krokodil. Koliko je aktuelna situacija sa pandemijom uticala na samu organizaciju i kakvi su Vaši utisci nakon festivala?


Pandemija je apsolutno uticala na ovogodišnje izdanje festivala budući da se on inače održava polovinom juna. Ove godine, u skladu s promenom kursa koju smo najavili na desetogodišnjicu, a koja je podrazumevala uvođenje karata za naše događaje i značajnu internacionalizaciju selekcije, trebalo je da predstavimo autore poput Hanifa Kurejšija i Irvina Velša, uz još nekoliko značajnih evropskih stvaralaca i snažnu regionalnu selekciju, ali je onda zbog pojave kovida čitava stvar implodirala. Kao uostalom i toliko toga u našim životima. Tako da smo mi kao organizacija jedno vreme bili u nekoj vrsti vakuuma. Neko vreme nismo znali kuda čitava ta stvar ide. ali onda smo videli da će nakon onog našeg prvog talasa uslediti relativno mirniji letnji period. Naša pretpostavka je bila da će nas taj drugi talas zateći negde s jeseni. pa smo u jednom trenutku odlučili da odbacimo sve na čemu smo tokom godine radili. Planirali smo da festival pomerimo za kraj avgusta procenivši - na sreću ispravno! - da ćemo u to vreme biti u zatišju između dva talasa pandemije i da umesto planirane internacionalne selekcije, predstavimo koncept koji nas već duže intrigira, a to je ta jedna dosta duboka senzibilitetska promena u onome što bismo zvali književnošću zajedničkog jezika, gde je poslednjih nekoliko godina jako vidljivo pojačano prisustvo autorki. I nije to sad samo pitanje pola i roda već specifičnog duha ali i nesumnjivog književnog kvaliteta, koje su te autorke donele sa sobom, bez obzira na to da li se bave prozom, poezijom, dramskim tekstom, esejom itd. To je nama poslužilo da sastavimo odlično izdanje festivala, da ga vratimo nazad u strogo regionalni koncept i još jednom održimo na prostoru amfiteatra ispred Muzeja Jugoslavije. I tako se dogodio ovaj, dvanaesti festival Krokodil pod naslovom Remake Remodel, tokom poslednja tri dana avgusta i zaista su ti predivni vremenski uslovi pomogli da sve prođe u magičnoj atmosferi. Naravno u skladu s propisanim merama, s obzirom da smo morali kontrolišemo broj posetilaca. Zbog toga je u publici bilo manje ljudi nego ikad pre, ali smo takođe organizovali live broadcasting preko našeg youtube kanala na društvenim mrežama, što je podrazumevalo dosta tehničke opremljenosti, kako bismo postigli da taj live zaista izgleda kvalitetno, gotovo poput televizijskog prenosa uživo. Sve to je i dalje dostupno i može da se pogleda na našem youtube kanalu. To nam je prvi put otkad ovo radimo omogućilo da festival u realnom vremenu gledaju i ljudi, koji nisu fizički prisutni u našoj zemlji, ali rado prate kulturna dešavanja, što je nama bilo posebno drago.


Kada ste već pomenuli zajednički jezik, odnosno srpsko–hrvatski, kakav je Vaše mišljenje vezano za samu podelu jezika danas? S' obzirom da ste bili jedan od inicijatora Deklaracije o zajedničkom jeziku, kako biste uporedili to sa današnjim svojatanjem jezika u republikama bivše SFRJ?


Nakon ratova devedesetih, kod nas se stvorio snažan talas identitetske pornografije u čitavom regionu. Odjednom je bilo jako važno da svako nekako zaokruži svoj identitetski obrazac i tačno se znalo šta su po nacionalističkim snatrenjima građevinski blokovi tog obrasca. Znači moraš da imaš svoju zastavu, svoju krv, svoju himnu, a sa svim tim na gomili, moraš da imaš i svoj jezik. I ne samo to, već da još na sva zvona unaokolo razglašavaš kako je taj tvoj vajni jezik autohton i po mnogo čemu specifičan, kako on u lingvističkom smislu nema nikakve veze ni sa jednim drugim jezikom već je, eto, ponikao odjednom, stvorio se prosto ni iz čega. Tragikomične razmere takvih tvrdnji, koje neretko dolaze od nacionalistički nastrojenih lingvista i drugih akademika, te imaju krinku naučne utemeljenosti, ma koliko nebulozne da bile, nikada ne predstavljaju prepreku za one koji ih iznose, pa tako imamo "stručne" teze da je na primer takozvani crnogorski jezik, koji prirodno nema ama baš nikakve veze s drugim varijantama zajedničkog jezika, nekadašnjeg srpsko-hrvatskog za koji danas imamo četiri različita politička naziva, nastao negde u dolini Labe u istočnoj Nemačkoj, pa se nekako odatle spustio sve do Crne Gore i zapatio tu. Dok lingvistička nauka naprotiv tvrdi ne samo da se taj politički raščetvoren nekadašnji srpsko-hrvatski jezik, već i drugi jezici kojima smo okruženi, poput makedonskog, slovenačkog itd. nalaze u stanju lingvističkog kontinuuma, koji se proteže od Bugarske do Austrije i da nigde u tom pozamašnom prostoru nema jasnih granica među jezicima i narečjima. Bugarski se u nizu dijalekatskih nijansi lagano preliva u makedonski, ovaj u srpski, srpski u hrvatski, opet kroz niz regionalnih narečja tako da nigde na graničnom prelazu između Srbije i Hrvatske vi ne nalazite nagli prestanak ekavice i početak ijekavice, na primer. S druge strane, istina je da imamo više standarda i činjenica da se naš jezik paralelno razvijao u nekoliko jezičkih i političkih centara što ga svrstava u grupu policentričnih jezika. On takođe interesantno komunicira s drugim policentričnim jezicima na svetu. Naravno, engleski je paradigmatičan, govori se svugde i na različite načine. Španski je takođe široko rasprostranjen, pa imamo francuski, nemački, sve su to primeri policentričnih jezika. Ono što naš jezik čini različitim od drugih policentričnih jezika jeste to da on nema kolonijalnu prirodu, već je sveden na jednu kompaktnu geografsku teritoriju. To ga ne čini ništa manje policentričnim, to je samo pitanje istorijskih i geografskih okolnosti i načina na koji se jezik razvijao. Dakle, to je naša realnost. Sve drugo je naša sklonost ka samoprovincijalizaciji i to je nešto što se jako dobro vidi u tim nazovi književnostima, a zapravo jednoj i jedinoj mogućoj književnosti jezika. Posebno kada one odluče da se, tužno podeljene na srpsku, hrvatsku, crnogorsku i bosansko-hercegovačku, pojave na evropskoj književnoj  areni, pa se tako male i neznatne zateknu na nekim skrajnutim štandićima na velikim svetskim sajmovima knjiga, poput lajpciškog, gde ostaju zauvek apsolutno nevidljive. Tome smo isključivo mi doprineli zbog tih ovdašnjih nikad zadovoljenih identitetskih čežnji. U tom smislu smo, mi u Udruženju KROKODIL, smatrali pitanjem zdravog razuma da se nešto oko toga radi pa je stoga i sam Festival KROKODIL bio zasnovan na toj jednostavnoj ideji regionalnih srodnosti koje bi trebalo negovati i dalje razvijati. Jedna velika srodnost je, naravno, upravo jezička ali takođe postoji i čitav niz drugih. Za nas je izuzetno važna regionalna senzibilitetska bliskost. Kada na Festivalu KROKODIL nastupe Rumena Bužarovska iz Makedonije ili Anja Golob iz Slovenije, one ne dođu ovamo kao nekakvi stranci, već su pripadnice istovetnog senzibilitetskog kruga. Dakle, mi imamo više koncentričnih krugova našeg prostora i to je ono što ga čini uzbudljivim. Inostranstvo za nas i dalje, dvasdeset godina od raspada Jugoslavije, počinje u Mađarskoj, Austriji, Bugarskoj, Grčkoj, na granicama nekadašnje zemlje. Tako da zajednički jezik, zajednička književnost, deljeni senzibilitet, multiperspektivna istoriografija, koja podrazumeva sve naše narative i sve naše istine na okupu, sve su to stvari kojima se mi u Udruženju KROKODIL paralelno bavimo u okviru naših društveno-političkih aktivnosti.


Program festivala ove godine obeležilo je gostovanje velikog broja autorki iz Srbije i regiona, čija su dela poslednjih godina veoma popularna i čitana. Mnoge od njih su dobitnice značajnih nagrada. Možemo li reći da je to neka vrsta revolucije u domaćoj književnosti?


U tom našem tradicionalno patrijarhalnom ambijentu, gde žene zapravo već dugo učestvuju u književnosti, ali se nekako vidno nalaze ispod tih dominirajućih muškaraca - mi smo skloni da književne periode svodimo na trijumvirate, pa tako imamo eru Andrića, Crnjanskog i Krleže ali tu vam je, na primer i Isidora Sekulić. Onda imamo eru Kiša, Pekića i Mirka Kovača, ali tu su bile i Dubravka Ugrešić ili Biljana Jovanović i mnoge druge žene koje su stvarale paralelno s njima, iako uvek u sceni tih naših velikih književnih poglavica. Međutim, tokom poslednjih godina, to se prisustvo žena u onome što nazivamo "regionalnim književnostima" znatno intenziviralo a rekao bih i da dolazi do jedne dubinske senzibilitetske promene, pa bi lako moglo da nam se dogodi da ovo vreme u književnom smislu pamtimo po ženskim imenima. I to verovatno prvi put u našoj književnoj istoriji što je već po sebi vrlo značajno za obogaćivanje i raslojavanje senzibiliteta zajedničkog književnog  prostora. I nije to sad stvar ovog ili onog seksizma. Kad smo selektovali učesnike, odnosno učesnice za ovogodišnje izdanje Festivala Krokodil, mi se nismo opredelili za princip pozitivne diskriminacije pa smo, kao, odlučili da pozovemo žene. Ako bi čovek zaista želeo da odabere romane, zbirke priča i poeziju, koji na najbolji način predstavljaju književnu produkciju ovog doba, gotovo bi moglo bez imalo razmišljanja da se dođe do liste na kojoj bi bile listom autorke. I to je nekako Lana Bastašić dobro primetila. Ona kaže, da parafraziram: kada imamo neki književni događaj na kom učestvuju samo muškarci, to je naprosto književni događaj, a kada imamo književni događaj na kom su samo žene, to je onda politika. To je prosto neverovatno, da je jedan broj ljudi istovremeno, kad smo objavili spisak ovogodišnjih učesnika to primetio kao seksizam, iako je takođe istina da je veliki broj ljudi bio oduševljen izborom imena na ovogodišnjem Festivalu KROKODIL. Autorke poput spomenute Lane Bastašić, Rumene Bužarovske, Olje Savičević Ivančević, Lejle Kalamujić i mnogih drugih ali i tek nadolazećih poput mlade Radmile Petrović, koja je otvorila ovogodišnji festival i bila jedna od nesumnjivih zvezda na njemu jako su rado čitane i trenutno većina njih u smislu konjukture nadilazi granice zemalja u kojima stvaraju. Što je stvarno super a tu već priča o regionalnom izdavaštvu stupa na snagu jer neko ipak mora infrastrukturno da podrži činjenicu tj. da negira činjenicu da mi nemamo jedinstvenu distribuciju na prostoru zajedničkog jezika pa da posledično i dalje nemamo druge izuzev da knjige bivaju višestruko objavljene i u Hrvatskoj, u BiH, Srbiji ili u Crnoj Gori ukoliko već postoji istinska potreba književne publike i želja za tim. Dakle, jedan veliki broj autorki, koje su se predstavile na ovogodišnjem Festivalu KROKODIL, upravo objavljuju svoje knjige širom regiona, a i rado gostuju i čitaju pred publikom u svim tim zemljama pa i šire.


Pre nego što je nastao roman “U potpalublju”, živeli ste nekoliko godina u Londonu, a pre pisanja “Meksiko, ratni dnevnik”, proveli se neko vreme u Meksiko Sitiju. Koliko je promena sredine važna za stvaranje i koliko je ta promena uticala na Vaše pisanje?


Za mene je ta vrsta promene jako važna s obzirom da volim da se osećam kao stranac ili preciznije da ne volim da se osećam kao domaći. Biti "svoj na svome" deluje jako nemotivišuće na mene, dok mi svaka promena ambijenta i svako čulno osveženje daruje nešto dodatne kreativne snage, a to se neizostavno pozitivno odražava na uzbuđenje koje osećam prilikom pisanja, a time i na samo pisanje. To ne znači da ću ja, ako sam na primer u Meksiku, neophodno pisati o tome šta mi se dešava pred očima ali prosto kada sednem da pišem sve što proživim u danu različitim tokovima od kojih su neki skroviti i podzemni, a neki vidljiviji i direktniji ulazi u tekst. Takvih primera u istoriji književnosti ima mnogo a svakako je paradigmatski onaj Džojsov s obzirom da Džojs od mladosti uopšte nije živeo u Irskoj već u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj a neprestano je pisao o Irskoj s osećajem da baš to što fizički nije u Irskoj doprinosi tome da tu Irsku, koja je  za njegovu prozu bila esencijalna, vidi jasnijim pogledom već samom činjenicom da se nalazi na distanci. Ja sam čitavo to naše survavanje iz četvrt normalne zemlje kakva je bila Jugoslavija u periodu od Titove smrti u ono što će već biti samo predvorje ratova i raspada pred kraj osamdesetih i dolazak Slobodana Miloševića zapravo proveo u Engleskoj. U Londonu sam živeo od 1984. do 1989. godine i vratio se u Beograd u potpuno nevreme, u vreme kada su ljudi kopali nogama i rukama da po svaku cenu odu odavde. Pojedini moji drugari su mislili da nisam normalan uopšte. I zaista, uskoro će početi prvi oružani sukobi. I mislim da je glupa ta naknadna pamet, ali način na koji smo s ogromnim zadovoljstvom krenuli da se koljemo po etničkom principu, način na koji smo ideologiju bratstva i jedinstva premetnuli u njenu krajnju suprotnost, jeste nešto što bi svakog normalnog trebalo da zaplaši za sva vremena. I da ostavi taj jedan neodgovorivi znak pitanja zauvek. Ja sam prirodno bio užasnut našim pozamašnim kapacitetom za bratoubilačko klanje. Ali u svemu tome je za mene bila i jedna pozitivna stvar. Moj se pogled spram domaćih dinamika izoštrio tokom boravka u Londonu i ja sam shvatio da konačno mogu da pišem o njima. Tako je nastala tetralogija Cloaca Maxima i unutar nje moja prva objavljena knjiga U potpalublju.


Svoje knjige trenutno objavljujete za izdavačku kuću Laguna. Kakvo je Vaše viđenje stanja u izdavaštvu danas i ovde i da li je tačno da opstaju samo velike izdavačke kuće?


Nije tačno i to je nešto što se ipak promenilo na bolje. Danas kada Booka radi fantastičnu stvar, kada je Kontrast izdavaštvo jako dinamično i aktivno, Lom koji je tu naravno već vekovima, pa i Partizanska knjiga, Besna kobila, Arete, Štrik, Treći trg itd. Sve su to jako dobri i dinamični izdavači. Mnogi od njih pokreću i knjižare i vredno rade na sopstvenoj vidljivosti. Pojedini su usko specijalizovani. Urban Reads, na primer, objavljuje isključivo knjige za tinejdžere. Evidentna je činjenica da kod nas izdavači uglavnom istrajavaju. U jednom trenutku je došlo do naglog rasta Lagune i Vulkana i delovalo je kao da će  tržište biti apsolutno osvojeno od strane tih velikih izdavača, međutim ispostavilo se da nije tako. Čak se pokazalo kao komercijalno dobitna kombinacija za malog izdavača da osnuje knjižaru koja potencijalno postane neka vrsta centra okupljanja za ljude određenih senzibiliteta. Onda ljudi dolaze u Beopolis ili u Bookastore, a evo sad je i Geopoetika osnovala svoju knjižaru tik do Narodnog muzeja. Urban Reads su otvorili u Njegoševoj ulici i sve su to lepa mala mesta koja rade jako interesantne stvari. I to je samo BG, ali situacija je gotovo podjednako interesantna u Novom Sadu ali i u nekim drugim gradovima. Po meni, naše izdavaštvo je mnogo bolje od sveukupnog stanja naše stvarnosti. Kada bi naša stvarnost bila kao naše izdavaštvo ona uopšte ne bi bila toliko loša. S' druge strane, ja nikada nisam padao na onu pojednostavljenu priču gde je veliki izdavač po prirodi stvari čisti negativac za razliku od malog, koji je romantični borac za visoke vrednosti. Jer u stvarnosti svega ima i na jednoj i na drugoj strani. U tom smislu, ono što je dobro kod Lagune jeste nešto što svi autori koji objavljuju za tu izdavačku kuću dobro znaju a to je da se ugovorne obaveze maksimalno poštuju, da je profesionalizam na izrazito visokom nivou i da je tu nesporna činjenica da vi, objavljujući kod njih, dobijate jednu jako dobru promotivnu, distributivnu i prodajnu mrežu. Ono što jedan tako veliki izdavač može da vam ponudi jeste sva ta logistika i infrastruktura. Tako da je za mene Laguna pre desetak godina bila jedno prirodno rešenje. To je kuća u kojoj se osećam jako zadovoljno.


Na čemu trenutno radite i da li možemo uskoro očekivati neku novu knjigu?


Moja nova knjiga je četvrti, dakle konačni, deo tetralogije Cloaca Maxima koju sam započeo sada, već poprilično davne 1992. godine, pa će verovatno proteći punih trideset godina u času kada ja budem okončao svoje bavljenje tom građom. Naravno, ja sam objavio čitav niz drugih knjiga u tom periodu. Rad na tetralogiji napustio sam 1997. godine, pred odlazak u Meksiko, zgađen samim sobom i tim naglim uspehom koji je dodela NIN-ove nagrade knjizi "U potpalublju" donela. Napuštenom tekstu vratio sam se ponovo tek 2017.-te i objavio novu verziju drugog dela pod nazivom "Ti i ja, Anđela", a onda i treći deo "Ka granici". I evo sada pišem četvrtu knjigu, koja se zove "Duhovi". Onaj prvobitni koncept i dalje je tu - prve tri knjige tetralogije, koje obuhvataju period od dvanaest meseci, počev od oktobra 1991. pa do oktobra 1992. godine, dok je četvrta knjiga epiloška i smeštena je u dosta daleku budućnost i poziciju iz koje Pripovedač sve to priča tj. piše. Tako da se "Duhovi" dešavaju danas, u toj budućnosti kojoj smo se - kako ispada - uzalud nadali i koja u stvari, u očekivanom obliku, nikada i nije došla.




Autor: Aleksandar Đoković




This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now