Utisak: Tri sekunde




Ta situacija se uvek ponavlja. Autobus staje, devojka pretrčava ulicu. Trči ka autobusu. Na sebi ima belu majicu, crne helanke i plave patike. Ima crnu kosu, vezanu u rep i crni ranac na leđima. Na semaforu je crveno za pešake. Žuto prelazi u zeleno za vozila. Ja sam u trećem autu od semafora. Čekam da se upali zeleno. Sve bi bilo u redu da devojka nije krenula da pretrčava ulicu na crveno i to baš u trenutku kada je vozač prvog automobila nagazio papučicu za gas. To je ona situacija kada poželim da mogu očima da zaustavim vreme i tok događaja ili bar da pritisnem dugme za pauzu. Iako mi je sve izgledalo kao sam u filmu, sve je bilo stvarno. Vozač prvog automobila kreće, devojka istrčava, vozač panično koči, devojka se odbija rukama o njegovu haubu. Za njim naglo koči i vozač drugog automobila, koji iste sekunde trubi iz automobila. Za njim naglo kočim i ja. Sve traje oko tri sekunde. Iako veštim akrobatskim potezom izbegava teži udarac, devojka ipak pada na zemlju, ali brzo ustaje. Briše kolena, pa laktove. Vidno uznemireni vozač prvog automobila, prosedi čovek sa bradom, prilazi joj. Na njegovom licu se smenjuju reakcije. To je onaj trenutak kada se tuku osećaj straha i besa. Prvo izlaze strah i strepnja, praćeni pitanjem da li se nešto nekome desilo tvojom krivicom. Pa onda želja da što pre to saznaš, kakav god da je ishod. Ubrzo zatim dolazi bes i ljutnja zbog poteza tog drugog koji je svojom glupošću izazvao neprijatnost. Odgovornost i krivica se prebacuju kao loptica preko mreže. Uplašeni vozač je prvo pitao devojku da li je dobro. Brišući sebe i ranac, ne podižući pogled ka čoveku, tiho je izgovorila: „Jesam“. Onda je vozač upitao da li je normalna i da li je svesna šta je moglo da se desi. Na trenutak mi je bilo lakše kada sam video da je devojka dobro i da je sve u redu. Vozač drugog automobila, crni proćelavi mladić sa podignutom kragnom na majici izlazi iz svog automobila. Obraća se vozaču prvog automobila: „Hajde bre, vidiš da je dobro, nije joj ništa, pomeraj ovaj auto, žurim.“ Još uvek sedim mirno, čekam da se sve što pre završi. Devojka odlazi u nepoznatom pravcu. Vozač prvog automobila se vraća u auto i kreće. Za njim krećemo i mi. Nastavljam da vozim kroz sparni dan, pomiren sa svima. Pomiren sa devojkom koja je pretrčavala, pomiren sa vozačem prvog automobila koji je vikao na devojku. Pomiren sa vozačem drugog automobila, iako sam poželeo da ga gurnem u obližnji kontejner. Pomiren sa sobom, to je najvažnije.

Ta situacija se uvek ponavlja. Neko žuri. Danas je bila devojka. Juče je bio jedan stariji muškarac. Pokušavam da zaustavim stvari pogledom i mirim se sa svetom.



Autor: Aleksandar Đoković

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now