Srđan Tešin: Jezička ksenofobija je pošast koja ne može doneti ništa dobro



"Sun Cu Vu je rekao da je ponekad potrebno izgubiti bitku da bi se dobio rat. Nije dobro ni kad pisac sebe precenjuje, a ni kad se potcenjuje; trebalo bi naći idealnu meru između talenta i ambicije, a to je težak i zavodljiv posao..."

O novoj knjizi, pisanju, muzici i borbi za slobodu, razgovarali smo sa piscem Srđanom Tešinom.




Vaša knjiga “Luka kaže”, koja je objavljena ove godine u izdanju “Arhipelaga”, sadrži 77 duhovitih priča, baziranih na razgovoru oca i sina. Kakav je osećaj vratiti se u taj period života i posmatrati svet iz ugla jednog deteta?


„Luka kaže“ je knjiga koja mi se, kao piscu, prosto dogodila. Ova knjiga nije nastala kao proizvod kalkulacija, planova ili analiza. Ključan trenutak je bio kada je moj, tada sedmogodišnji sin Luka, ušao u moju sobu i iznebuha rekao: „Ja sam terapeut, reci mi, koji je tvoj problem?“ Ta njegova rečenica me je podstakla da počnem da ga pažljivije slušam. Ne bih mogao da napišem ovu knjigu da Luka nije bio tako dobar sagovornik. Zbog toga je podnaslov mogao da bude: „Kako me je Luka učio pisanju.“ Dakle, Luka mi je pomogao da otkrijem dete u sebi, koje se samo vešto maskiralo iza moje prosede brade i brkova. Detinjstvo brzo prođe i zbog toga treba, što bi rekla moja prijateljica, poznata hrvatska spisateljica, Kristina Gavran, sačuvati neprocenjive dragulje, pokupiti pikule u travi koje deca rasipaju nesvesna svoje izuzetnosti. Treba samo pažljivije slušati decu – ali i glas deteta u sebi – i sve će doći na svoje mesto.


Objavili ste dvanaest knjiga, koje su prevođene na nekoliko evropskih jezika. Za knjigu “Kuvarove kletve i druge gadosti”, dobili ste nagradu “Borislav Pekić”. Ipak, zbog svojih stavova, imali ste problema tokom karijere. Kome smetaju lik i delo Srđana Tešina i zbog čega?


S jedne strane, na meti sam praktikanata i zagovornika šešeljizacije političke scene, a sa druge strane, na meti sam i onih koji insistiraju na banalizaciji i estradizaciji književne scene, a kojima ne volim da ostanem dužan. I jedne i druge opisuje termin isključivost. Podsetiću vas da su na mene sa skupštinske govornice bacane kletve, da sam proglašen književnim profiterom i piscem u raljama politike, da sam dvaput ostajao bez posla, da sam fizički napadan, da sam bio izložen nasrtajima tabloidne štampe, tabloidnih stranačnih saopštenja i tabloidnih političkih izjava istaknutih predstavnika raznih vlasti. Jednom krilu književne elite u Srbiji smetaju moje knjige koje oni doživljavaju kao proto-jugoslovenske ili nacional-nihilističke, pa je otud logično, a ovo navodim samo kao primer, što one nisu konkurentne za većinu nagrada ili sinekura pod njihovim patronatom. Kao dugogodišnji kolumnista često sam potezao kontroverzne teme. Nije se svakom sviđalo to kako sam ocenjivao stanje demokratije u našem društvu posrnulom i po horizontali i po vertikali. Nije svakome bilo po volji što sam, prvo kao urednik, a potom i direktor jedne gradske ustanove kulture, insistirao na tome da se čuje kritički glas onih koji patriotskom dužnošću smatraju obavezu da ukazuju na anomalije u kulturnom i političkom životu Srbije.


Da li smatrate sebe disidentom u određenoj meri i da li taj pojam ima neku težinu danas i ovde?


Ne, nikako nisam disident. Niti bih to mogao da budem u 21. veku. Disidentstvo je bilo moguće u jasno polarizovanom, ideološki diferenciranom, hladnoratovskom svetu. Spadam u grupu onih intelektualaca koji su, danas i ovde, marginalizovani na perfidniji način: nama je uskraćeno elementarno pravo da radimo. U mom slučaju, zaslugom lokalnih šerifa, čak mi je uskraćeno i pravo na status samostalnog umetnika. Dakle, kreatori slike „zlatnog doba u Srbiji“ ne trpe disonantne glasove; možeš da pevaš u partijskom horu, ali ne možeš da budeš solo pevač. Mada, moram da priznam, nije ovo izum aktuelnog režima, on ga je samo usavršio do zastrašujuće perfekcije. Najtačnije bi bilo reći da živim u samoizgnanstvu. Verujte mi: umorio sam se od dokazivanja moralno-političke podobnosti, ali sam se još više umorio od davanja blanko podrške političkim alternativama, koja začuđujuće brzo prerastu u razočaranje epskih razmera.


U romanu "Moje" ste na simboličan način povezali tri slučaja odustajanja: Danila Kiša, Vaše majke i Vaše odustajanje od pisanja poezije. Može li se odustajanje nekada smatrati pobedom i šta je u ovom slučaju odustajanje značilo Vama?


Sun Cu Vu je rekao da je ponekad potrebno izgubiti bitku da bi se dobio rat. Nije dobro ni kad pisac sebe precenjuje, a ni kad se potcenjuje; trebalo bi naći idealnu meru između talenta i ambicije, a to je težak i zavodljiv posao. Naravno, ni udeo sreće nije nezanemarljiv. Mislim da sam doneo pravilnu odluku da odustanem od pisanja poezije i da se u potpunosti se posvetim prozi, jer svet posmatram očima pripovedača, a ne pesnika. Kiš je, recimo, nastavio da bude pesnik i u svojim proznim delima, on je bio u suštini pesničko biće. Ja svoje zadovoljenje za pesničkim izrazom, ipak, pronalazim samo u čitanju poezije.

Kako danas gledate na poeziju kao književnu formu i kakvo je vaše viđenje savremene poezije kod nas?


Činjenica je da su društvene mreže i javna čitanja oživela polumrtvu pesničku scenu kod nas. Izgleda da je pesnicima nedostajala interakcija sa čitaocima, koju nisu mogli da ostvare knjigama štampanim u stotinak primeraka. Naravno, naturščika i diletanata ima svuda pa i među pesnicima koji nemaju svoje teme, pa se onako nevešti hvataju u koštac sa opštim mestima duhovne, religijske, patriotske, čak i verističke poezije. Kao urednik u izdavačkoj kući i urednik u časopisu, svedočim erupciji novih, snažnih i potentnih pesničkih glasova. Poezija Aleksandre Jovičić, Željane Vukanac, Marije Stojanović, Ane Miloš ili Jelene Marinkov predstavljaju sam vrh savremene poezije kod nas.

Može li se u novom milenijumu insistirati na žanrovski čistoj književnosti?


U panorami „U šta smo se to pretvorili“ napisao sam programski tekst koji osvetljava pitanje žanrovskog puritanizma u 21. veku. Po meni, relevantan književni tekst je samo onaj koji je otvoren za istraživanja različitih smerova mogućeg razvoja književnosti. Sve moje knjige kombinuju različite književne žanrove i opiru se svakom klasifikovanju u opsegu čistog ili gotovog žanra. Ukratko, ne dajem ni pet para za žanrovsku dogmatiku. To me je često dovodilo u neprijatnu situaciju da sam morao da objašnjavam da li su, recimo, „Antologija najboljih naslova“, „Ispod crte“ ili „Moje“ romani, zbirke priča ili nefikcionalna proza. Potreba da klasifikujemo i definišemo ima u sebi nečeg represivnog, a ja se i kao čovek i kao pisac borim protiv svakog nasilja, podjednako protiv nasilja nad čovekom, kao i nasilja nad tekstom.

Nasuprot učestaloj potrebi i težnji ka različitošću i svojatanju jezika u većini bivših republika SFRJ, stoji činjenica da se ipak svi služimo istim jezikom. Koliko nas književnost povezuje i koliko uspeva da nas izdigne van ovih granica?


To što su knjige autora iz Hrvatske među najčitanijim u Srbiji, može biti odgovor na Vaše pitanje. Čak i to što kao autor objavljujem svoje knjige u Hrvatskoj, a da ih tamo niko ne prevodi i ne kroatizira, takođe, može biti odgovor na pitanje kojim se jezikom služimo. U izdavačkoj kući u kojoj sam urednik objavjujemo reizdanja knjiga objavljenih u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Stojim iza toga što sam nedavno rekao: određene knjige regionalnih autora veoma su važne za srpsku književnost, jer se u njima pokreću i esencijalna pitanja koja su od značaja za našu kulturu. Teme koje se baziraju na jugoslovenskom nasleđu, ali i čitav korpus drugih tema, bliske su i razumljive ovdašnjim čitaocima, zašto ih onda ne bismo objavljivali u Srbiji? Jezička ksenofobija je pošast koja ne može doneti ništa dobro nijednom narodu s prostora Jugoslavije. Jezikoznalci, predvođeni političarima, mogu da se spore po tom pitanju, ali jezička praksa je nešto sasvim drugo.

U jednom periodu života, bavili ste se muzikom, svirajući u jednom lokalnom bendu. Koliko ste danas aktivni na tom polju i koliko je muzika važan segement u Vašem životu?


Svirao sam autorsku rokenrol muziku, ali i tezgarošku i tamburašku muziku; svirao sam na gitarijadama, ali i na svadbama i na daćama. Nikad nisam postao dobar muzičar. Danas sam kućni gitarista i redovno držim sobne koncerte svojoj deci. Inače, Luka i ja smo autori pesme „Dobar dan kažem svima“ koja je neočekivano postala hit u doba karantina. Ponesen ovim uspehom, Luka kaže da će mi za pedeseti rođendan kupti „fender telekaster“ gitaru. Kako čovek da od toga ne napiše priču?





Razgovarao: Aleksandar Đoković




This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now