Saša Jelenković: Četiri pesme





I KO JE ONAJ TREĆI


Šetao sam lagano od Eparhije Timočke

do Pozorišta, pored Džez kafića.

Imao sam napad astme. I

metafizički strah od smrti. I

kjerkegorovsku impotenciju.

Kad osetim glad, kupim burek i jogurt. I

jedem dok vetar kovitla kese niz ulicu. I

pas stoji pored kante za đubre i

dvoumi se da li da laje av-av ili vuf-vuf i

da li da reži na kese ili ljude. I

promakne mu mačka

dok ga muči autocenzura. A žena i

ja kupujemo pomfrit i

hleb od spelte, i

ulični muzičar na gitari

svira melodiju iz Trećeg čoveka i

ko je uistinu onaj treći što korača pored nas?




PISMO OCU


Kad sam krenuo na ekskurziju

napisao sam ocu pismo ne vraćam se

razdeli moje ploče ortacima

zadrži gramofon slušaj one svoje gubitnike


Kad smo stigli u Sarajevo gledao sam

panoramu grada naglas sebi izgovorio

pogledajte ovaj grad ponovo će biti Valter

i otišao sam na šišanje


Kad se kretalo prema Sutjesci

zaustavio sam autobus da pišam

bilo je hladno u jednoj ruci cigareta

drugom sam usmeravao mlaz


Svitalo je u Dubrovniku mediteranske mačke

su čisti metafizičari posmatrao sam

njihove pokrete učio se mudrosti

volim uzaludan nauk


Obesio sam se na Plitvičkim jezerima

u tihoj šumici na mestu gde se trideset

godina kasnije zapalio tenk u kojem sam

mogao biti samo da nisam shvatio kako


u čoveku najpre sazri odluka

a potom dođu obrazloženja.




KLAK


U autobusu otac majka tri ćerke

od kojih najmlađa skriva svoju bolest

Brutalni iskaz o strašnoj stvari

koja se ne da popraviti


Samo malo strpljenja, poneki putnik

možda razume smisao dolaska

u grad nalik lošoj scenografiji


U staničnoj kafani igra se bilijar i

najmlađa ćerka zastaje da pogleda

nekoliko završnih udaraca.


Klak, kao pucanj u čelo koji je čula

najpre u snu a potom izlazeći na dvorište

gde je klečao njen verenik i

klak licem pao u blato i kokošiji izmet.


Stvari se uistinu mogu samo pokvariti


Možda i nije bolest taj košmar

u kojem peva na silu ne bi li prevarila

tragediju što treperi u vazduhu i

samo što nije ah čudovišta odlaze

na ručak i prespavaće popodne




STRIČEV ZEN


Hajde spremaj se reče stric

gledajući urokljivo. Nikad se nije znalo

ide li se u lov ili na pecanje,

u šetnju parkom ili u pečurke.


Spuštanje garda nije bio njegov stil.

Arhitekta, logoraš, partizan, robijaš,

hiroviti izbori bili su njegov način

da svetu pokaže srednji prst.

Život ne možeš prepričati. Jedared je

tako krenuo u monahe, potom su zvali

da ga preuzmemo izbodenog u tuči.


I gde je tu poenta?


Čkilji na levo oko,

cedi poslednji gutljaj viskija

sedi u fotelji, daje lekciju:

okreni se sebi, sinovac,

najdalje ćeš stići.

Jer nevolja počinje u trenutku kad

ubediš sebe da si potreban, koristan,

i da poraz ima isceljujuću moć.


Uistinu, gde je tu poenta?


Priđi da čuješ samo se prvo zakuni,

a pesmu dovršite sami







Saša Jelenković, rođen je 08.08.1964. godine u Zaječaru.


Objavio knjige pesama:


Izabrane pesme (2019)


Gibraltar (2018)


Sećanja počinju posle smrti (2017)


Pedeset (2014)


Gola molitva (2013)


Knjiga o sumnji (2010)


Elpenori (2006).


Elpenorovo buđenje (2004)


Elpenorova pisma (2003)


Knjiga o srcu (2002)


Kraljevska objašnjenja (1998)


Heruvimske tajne (1994)


Ono što ostaje (1993)


Neprijatna geometrija (1992)


Dobitnik nagrada:


Disova nagrada za celokupno pesničko delo.


''Borislav Pekić'' (za sinopsis romana)


„Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu)


„Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje)


„Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija)


Živi u Zaječaru.