Rejmond Karver: Četiri pesme





MOJA VRANA


Vrana je sletela na drvo pred mojim prozorom.

Nije to bila vrana Teda Hjuza, ni Gelvejeva vrana.

Ni Frostova, Pasternakova, ili Lorkina vrana.

Niti jedna od Homerovih vrana, napojenih krvlju,

posle bitke. Ovo je bila samo vrana.

Koja se nikada i nigde nije uklopila,

niti je uradila išta vredno pomena.

Nekoliko minuta stajala je tu na grani.

Onda se pokrenula i predivno nestala

iz mog života.



KUPAČICA


Reka Naćes. Ispod samih slapova.

Dvadeset milja od bilo kod grada.

Dan guste sunčeve svetlosti

teške od mirisa ljubavi.

Koliko nam je još preostalo?

Tvoje telo, oštrih obrisa kao kod Pikasa,

već se suši na ovom planinskom vazduhu.

Brišem tvoja leđa, tvoje bokove,

mojom potkošuljom.

Vreme je planinski lav.

Smejemo se ničemu,

i kad ti dodirnem dojke

čak su i veverice

na zemlji

zbunjene.



MILOST


Ili ovo, ili lov na risa

s mojim prijateljem Morisom.

Pisanje pesme

ujutru u šest, ili trčanje

za psima sa

puškom u šakama.

Srce skače u svom kavezu.

Imam 45 godina. Bez zanimanja.

Zamisli raskoš ovog života.

Pokušaj i zamisli.

Mogu da pođem s njim ako ide

sutra. A i ne moram.



KIŠA


Probudio sam se jutros

s neodoljivom potrebom da ležim ceo dan u krevetu

i čitam. Borio sam se na trenutak s tim.


Onda sam pogledao kroz prozor u kišu.

I odustao. Potpuno sam se prepustio

ovom kišnom jutru.


Da li bih ponovo živeo svoj život?

Počinio iste neoprostive greške?

Da, da mi je i pola prilike za to. Da.




*Izbor iz knjige "SVI MI" (Lom, 2017)

*Preveo: Flavio Rigonat




Rejmond Karver rođen je u Clatskanieu, Oregon, 1938. i odrastao je u Yakimi, u državi Vašington. Rano se oženio pa je već s 18 godina bio primoran zarađivati za život kako bi prehranio svoju mladu porodicu. Tokom tog razdoblja, Karver je radio u pilani, kao portir u bolnici, kao redaktor školskih priručnika, prodavac rječnika, radnik na benzinskoj pumpi i dostavljač... Radom stečena iskustva, kao i sve beznadežnije porodične okolnosti, kojima je doprinosila njegova zavisnost od alkohola, postaju česta tema njegove poezije i proze. Iako je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina objavio nekoliko knjiga poezije u malotiražnim izdanjima, sve do pojavljivanja njegove prve prozne knjige Hoćeš li molim te, ućutati, molim te (1976) njegov rad nije dopirao do šire čitalačke publike. Nakon uspjeha te knjige došlo je do preokreta i u Karverovom privatnom životu. Sljedeće godine odbacio je piće, što je dovelo do konačnog raspada njegovog prvog braka, i upoznao pjesnikinju Tes Galager s kojom je proveo posljednjih jedanaest godina života. Ponovo je počeo pisati i 1979. dobio Gugenhajmovu stipendiju, a 1983. i prestižnu nagradu Mildred & Harold Strauss Living Award koje su mu omogućile da se u potpunosti posveti pisanju. U tom izuzetno plodnom razdoblju napisao je tri zbirke priča, tri zbirke poezije i jednu zbirku priča, eseja i pjesama. S tim je knjigama Karver postao jedan od najuticajnijih američkih književnika druge polovine 20. vijeka. U posljednjoj godini života primljen je u uglednu Američku akademiju umjetnosti - The American Academy and Institute of Arts and Letters. Umro je 2. avgusta 1988.