Portret: Jelena Petrović



Zovem se Jelena Petrović, odrasla sam u manjem gradu na istoku Srbije u Zaječaru. Preselila sam se u Beograd 2014. godine, kada sam upisala Pravni fakultet na kojem sam i diplomirala. Tokom studija fotografija je bila moj hobi, moglo bi se reći i terapija koja mi je olakšavala da stresne situacije i ispite na fakultetu lakše podnesem. Omogućila mi je da kroz objektiv fotoaparata primetim sve one detalje na koje se često ne obaziremo, na neke momente koje u današnjem tempu života ne primećujemo i zanemarujemo. Osim što mogu da sačuvam trenutak od zaborava pruža mi i mogućnost da se lakše povežem sa drugim ljudima sličnih interesovanja, te sam tako postala volonter za portal Hoću u pozorište za koji sam fotografisala predstave, festivale, intervjue dramskih umetnika i druga dešavanja iz sveta pozorišta.


Ukratko, školovana za pravnika, rođena za fotografa. :)




Kojim aparatom pertežno fotografišeš?


Većina mojih fotografija nastale su korišćenjem fotoaparata Nikon D3100 i to je moj prvi ozbiljniji aparat. Iako njegove karakteristike nisu nešto posebno, redovnim korišćenjem, isprobavanjem svih mogućnosti ovog aparata i razumevanjem svetla uspela sam da iz njega izvučem i više nego dobar kvalitet. Smatram da se na početku bavljenja fotografijom treba posvetiti onome što imamo i iz njega izvući maksimum. Nije sve u pikselima. Nakon šest godina, prešla sam na novi mirrorless sistem Nikon Z50 i još se upoznajem sa njim, ali mogu da kažem da je to jedan fin i lagan aparat, pogodan da se nosi svuda sa sobom.


Šta najčešće beležiš na fotografijama?


Volim raznolikost i dinamiku na fotografiji, zato se ne ograničavam na posebnu vrstu fotografije. Fotografišem ritam ulice, atmosferu na koncertima (dok su se održavali) i pozorišnim predstavama. Izazov su mi portreti i mogućnost da prikažem osobu onako kako je ja vidim ili čak da iz nje izvučem suprotnost i modelu otkrijem stranu ličnosti koju ni sam do tada nije uočio. Takođe, volim da putujem, a putovanja mi omogućavaju da otrkijem raznolikost društva, ali i da uočim njihove sličnosti. Kada šetam nepoznatim gradom trudim se da uhvatim svaki momenat, od arhitekture, teksture same ulice, simpatične dućane i prolaznike koji tumaraju gradom ne osvrćući se na nas turiste. Posebno me inspirišu ulični svirači, jer mi svojom melodijom upotpunjuju doživljaj samog grada. Poznavanje sveta boja i njihovo kombinovanje, kao i njihov uticaj na sam doživljaj fotografije je nešto što nameravam da poboljšam u daljem radu.



Na koji projekat/izložbu/rad si posebno ponosna?


Trenutno ne mogu da se pohvalim nekim svojim projektom, ali bih volela da uplovim u sam proces temeljnog istraživanja neke teme, pripremanja i prikazivanja jedne celine. Jedan od radova koje bih mogla da izdvojim je kada sam na festivalu BAŠteAtar u Kragujevcu fotografisala makedonsku predstavu “Šuma moga drveta” za koju sam sutradan dobila ozbiljne pohvale od ekipe same predstave.

Ali najviše se ponosim kada nekoga prvi put fotografišem i dan se završi pitanjem “Kad se fotkamo opet”. :)


Šta podstiče tvoju kreativnost?


Dobra muzika, duge šetnje, zalazak sunca i priče drugih ljudi.