Petar Matović: Pet pesama




GODINA JE 1996...


neki sjaj zrači iz tmine ne možeš

pretpostaviti formu samo zenice

negde iza svega kao da se dešava

zlatna jesen suvo jutro vedrina

koja ledi zvuk ptice insekti bube

živahne ne postoje i to je u redu

ponekad prevodiš nizove

stambenih blokova u reči

prizore zagušenih saobraćajnica

u podrhtavanja u slike napokon

u sneg na televizoru godine 1996.

kada vejavica ne održava slobodne

frekvencije smetovi narastaju

na kosinama ući ćeš u san posle

ponoći vikenda sa restrikcijama

sklapajući kapke u plamen sveće

u svetlost sa šumom u blesak

topline koji kaže božeblagi!

ushićeno sa naših prozora



KAKO NEŠTO NESTAJE?


Neki jutarnji psydub na božić

da nije hroničnog sivila bilo bi

nalik bajci ovako veje sneg

poput sentimenta lepo to je

obična varošica ulice i trotoari

uski zaprečeni smetovima voda

ulazi u obuću kao provincija

u politički život u ekonomiju

sudstvo u ugalj u pregrejane

sobe na policama kič sitnice i

bučni satovi to su te raskvašene

topline razvaline udobnosti tako

nešto nestaje tako nešto nestaje

tako nešto nestaje lako neosetno



UKUS ALUMINIJUMA

Rastku Petroviću


Vetar je poremetio okove stolarije i sumnja

u radove procurila je kao menzis. Znaš tu reč

od kasne osnovne, koristila ju je razredna

obraćajući se drugaricama, ovako: A, imaš

menzis?! I uvek pomišljao sam na menzu,

radničku, to je bila klasna stvarnost, evo:

prolaze trakom u plavim kombinezonima!

Odozdo belasaju borosane kuvarica, zvecka

posuđe. Kada dvadeset godina kasnije vidim

krv uz tu reč, setim se ukusa aluminijuma,

pa besno kliknem: Tako zaspi meseče,

nad toplom supom detinjstva!



NA SPLAVU BRODIĆ


Toliko sam tražio ravnotežu, krike

galebova podjednake sa svake strane

široke reke. I vetar koji se raspoluti,

ostavljajući nam lica u tesnacu bez

vremena i izazova. Kraj je oktobra,


sedeo sam na splavu ispod Paulaner

limene reklame (kao pod Lovcima

u snegu), uz penzionisanu furunu.

Prsten žestine mreškao se, mestimice

prepljuskivao iskričavu obalu stakla.


Priobaljem vejalo dobovanje prstiju

i peteljke sa lišća /kadar kroz daske

zidova, rasušene/. Svetlucalo je srce

purpurno iznad šanka. Galama i dim

tiskali se s prazninom.


Grafiti sa vodokotlića micali su

usne: Ako imam falus, treba li da

pišem? I: Muškost, to je samoća

bez osamljenosti. Krunice keramičke

raspoznavao sam, loše nameštene


vrebale kroz smehove raspomamljene.

Nisam osećao spremnost da pripadam

bilo čemu, ni ravnoteži /kakvoj?/, a

trebalo je, zaista trebalo. /Sve mi je

govorilo!/



SVEŽINA


bez topline je više ova osama

izaziva glavobolju i nesanicu

svežu kao dim a svuda bismo se

razbuktali širili kao kapilari

kao susreti sa susedima sa

generacijom sa privrednicima

samo nam ljubavi nedostaje

kao što Kini i Americi nova

nedostaju tržišta





Petar Matović rođen je 12.7.1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na više jezika: poljski, engleski, nemački, ruski, francuski, italijanski, španski, katalonski, portugalski, galicijski, rumunski, makedonski, slovenački, slovački, mađarski. Objavio je zbirke pesama: „Kamerni komadi“ (1996); „Koferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Kraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017) i „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019), „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Kultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Dobitnik je nagrada „Treći trg“ (za „Kofere Džima Džarmuša“) i „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“.



This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now