Miloš Petrik: Kratka priča





NIŠTA LOŠE



„Neka, hvala“, rekao sam, odmahujući rukom, ali baba je neumoljivo gurala komad pečene svinjetine ka mojim ustima.


„Uzmi malo, valja se“, rekla je, tkajući u glas veselost gotovo mehanički.


Uzeo sam komad iz njene ruke. Sastojao se uglavnom od sivih kostiju, hladne sapunjave masti i tužne kožure, blede i gumaste. Sačekao sam da se baba okrene i spopadne nekog drugog, pa ispustio komad pečenja na blatnjavu zemlju pored pošljunčene staze i ugazio ga da utone.


„Sa poda svinjca svog ješćeš hleb dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet“, promrsio sam sebi u bradu, pa se okrenuo ka ženi koju nisam poznavao, ali koja je imala poslužavnik sa čašicama žute rakije i stoga bila jedina osoba koju sam želeo da vidim.


Dvojica grobara u blatnjavim kombinezonima spustila su kovčeg u raku iznenađujuće lako i iznenađujuće kao da utovaruju džak krompira, mada ne znam šta sam tačno očekivao.


Ne znam ni zašto sam ovde.


Okej, znam povod. Umro je Ivan. Ali Boga pitaj šta ću ja ovde.


Kažu, mlad je umro. I tačno, za nekoga mojih godina pre se očekuje poziv na svadbu nego na sahranu, ali ko je pa umro „na vreme“?


Naslonio sam se na vitko mlado drvo platana i pravio se da slušam sveštenika, kada mi je prišla neka devojka koju nisam poznavao. Pomislio sam u prvi mah da je Ivanova sestra, ali Ivanova sestra bi trebalo da je u Kanadi a devojka nimalo nije podsećala na Ivana niti njegove roditelje: platinastoplava, veoma mršava, ali ipak nekako snažna, kao naročito koščata dugoprugašica.


„Što ne priđeš? Odavde se ništa ne čuje.“


„Znam tekst.“


Devojka je sklonila pramen sa lica. Imala je bezbojne, sivkaste oči.


„Ili se plašiš?“


„Čega da se plašim? Ne znam nikog kome se na groblju desilo nešto loše.“


„Osim da mu podmeću pečenje pod njegov nežni vegetarijanski nosić?“


Zatiljak si mi se preznojio. „Videla si to?“


„Sve ja vidim.“ Nešto dalje od nas, kopači su zarivali ašove u suvu zemlju koja je pucala kao lubenica.


Uzdahnuo sam i iskapio rakiju. „Kako hoćeš.“


„Reci mi, neustrašivi, je li ono iz Biblije?“ pitala je, pokazujući ka kapeli.


Nad vratima kapele neko je crvenom bojom, kaligrafskom rukom napisao: „Sabrani su oni rasejani, skrušenoga srca isceljeni, i tuge njihove izlečene.“ Na betonskom pročelju zgrade crni natpis se isticao kao pečat.


„Ne bih rekao. Mislim da je parafraza.“


„Ti baš znaš dosta o Bibliji?“


„Koliko moram“, odvratio sam, pa posegao rukom za poslužavnikom na kojem je neko dete nosalo plastične čašice pune providne tečnosti koja se osećala na benzin i ništa. Takav joj je bio i ukus, ali je makar pekla drvo. Naslonio sam se na široko stablo i pustio sa mi se gruba kora koja se ljuštila utisne u leđa kroz znojavu majicu.


„Niko ne mora da zna dosta o Bibliji. Čak ni popovi.“


„Onda ni ja ne znam dosta.“


„Ti si neki filozof?“ pitala je tiho, kao da šapuće. Ili je nisam dobro čuo od šuma vetra.


Uzdahnuo sam umorno i osetio isprekidanu škripu u grudima. Hteo sam da se nakašljem, ali su me zabolela leđa i na sam u pomisao. „Je l‘ se znamo mi?“


„Mene svi znaju“, rekla je, i slegla ramenima.


Posegao sam prema osobi koja je služila rakiju i primetio da nema nikoga. Dve snežne pahulje su mi pale na šaku; zabolele su kao ubodi igle. Seo sam na panj, krckavih kolena. Shavtio sam da se smrzavam. „Jesmo li se videli ranije?“


„Nekoliko puta“, rekal je devojka, „ali nismo se upoznali.“


Nešto me je steglo u grudima. „Koliko puta?“, pitao sam. „Koliko puta smo se videli?“


„Je li umiranje nešto loše?“ odgovorila mi je na pitanje pitanjem.


Nešto mi je upalo u oko. Milsim, pramen kose. Podigao sam šaku da ga isteram iz oka, i shvatio da sam se osuo tamnim, nepravilnim pegama. Verovatno ću morati kod lekara zbog toga. „Valjda, ne znam“, rekao sam. „Otkud to?“


„Šta misliš, hoćeš li ti biti prvi kome se na groblju desilo nešto loše?“


Zaustio sam nešto da kažem, ali sam shvatio da mi je vilica potpuno ukočena od hladnoće. Pokušao sam da se okrenem ka njoj, ali ramena su prestala da mi rade. A sa njima i pluća. Posle dve beskonačne sekunde panike savladao sam otpor sopstvenog grudnog koša i udahnuo duboko. Progovorio sam sa izdahom. „Koliko puta smo se videli ranije?“


„Videćemo se najmanje još jednom“, rekla je, „na istom ovom mestu“, pa otišla.


Osetio sam nečije ruke na sebi. Tek mi je tad palo na pamet da nemam ni najblažu predstavu o tome koliko je vremena prošlo od mog razgovora sa devojkom dosad.


Obraćali su mi se sa „tata“ i „profesore“, što me je dodatno zbunilo, ali nisam imao snage da se svađam. Prepustio sam im se.


Ali vratiću se ja ovamo.




Miloš Petrik je pravnik iz Beograda, koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara, međutim je trenutno na glamuroznom poslu u marketingu, uz koji prevodi i piše.

Objavio je zbirku natprirodnih policijskijh priča „Siva hronika“ 2016. godine i zbirku tužnih kratkih priča humorističkog karaktera „Mlad si da se proslaviš“ 2019. godine. Sarađivao je sa Radiom Beograd 202 i više puta učestvovao na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu.

Književnost prevodi tek od 2016. godine. Preveo je romane Naomi Alderman, Kejti Kitamure, Endži Tomas i Dejvida Mičela, kao i strip Snowpiercer.

Udat je i živi u Beogradu.



This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now