Marija Pavlović: 24 (Odlomak)




23. 12. 2014. Diario de Vida


Ispod mosta s krugovima prolazili su kajakaši i odlazili u sumrakom ukrašen horizont Sevilje. Na travi suprotne obale ležali su i vežbali oni koji su grabili sve dostupne minute sunca. Jedan čovek se nalazio u čamcu s urnom, mačkom i pačvork torbom. Hteo je da baci pepeo svoje pokojne supruge Soledad u Gvadalkivir, ali je smatrao da je jara Sevilje neprikladno večno stanište za ostatke njegove nekadašnje turobne i mračne životne saputnice. Odlučio je tad da ode i njen pepeo prospe u Bajkalsko jezero.

Nezavisno od njih, 24 biciklista prevezla su se preko mosta, u potrazi za advent svećama kojima je istekao rok trajanja.


Ne može da čeka, mora da bude produktivan. S rancem na leđima, 24 propuštena poziva i desetinama nepročitanih poruka, imejlova i notifikacija, tumarao je Seviljom s polujasnom misijom. Pitao je svaku osobu za berbernicu u kojoj bi mogao da se ošiša i obrije, zarastao u bradu, zarozan, u garderobi koja se raširila od prečestog nošenja, usled ograničenih mogućnosti koje jedan putnički kofer može da ponudi. Prelazio je iz jednog dela grada u drugi da bi ispitao teren, ali ljudi su ga uglavnom isterivali iz berbernica kad bi im se obratio, govoreći da ne rade, da je sijesta, da se bliži praznik, da će zvati policiju. Hvatao se za slamku s tom pričom o tajnom udruženju berberina koji vladaju svetom, očajan, a ova nepoverljivost lokalnih brica grejala mu je novostečenu paranoidnu ideju.

Anus ga je boleo od prethodne večeri i svaki put kada bi krenuo da sedne, postajao je bolno svestan sinoćnjeg iskustva. Zato nije pravio mnogo pauza, nego je obigravao oko Sevilje.

Na trgu Makarena savladao ga je težak umor. Setio se tog užasnog hita iz devedesetih i seo da odmori. Sunce mu je udaralo direktno u oči, zbog čega je morao da žmuri i upija poklonjen izvor vitamina D. Kada je otvorio oči, video je kroz blesak smrt i Los del Rio kako igraju šah na trgu. Bergman, o bože, otkud taj bilbord ovde? Čekaj, je l’ to bilbord? Video je sliku u pokretu, ne kao statični reklamni materijal, i odjednom je sve na trgu utihnulo i ostao je sam s tim prizorom koji je bio crno-belo parče u koloritnom pejzažu. Smrt je pobeđivala i započinjala svoj ples, ali on više nije bio tako poetičan, smrt je igrala Makarenu s onima koje je vodila.

Now don’t you worry about my boyfriend

The boy who’s name is Vitorino

I don’t want him, couldn’t stand him

He was no good so I

Now come on, what was I suppose to do

He was out of town and his two friends were so fine

Come find me, my name is Macarena

Always at the party con las chicas que estan buenas

Come join me, dance with me

And all you fellas chat along with me

U orgijastičkom zanosu treš melodije, igrali su makarenu unedogled, ponavljajući stihove i koreografiju iznova i iznova, okrećući se oko sebe i usmeravajući nezgrapne pokrete k različitim stranama sveta. Ni Bergmana ne možete pustiti na miru, pa ne možete njega tako banalno da blatite. Polako su ga okruživali, stezali obruč od plesa oko njega. Zar vam ništa nije sveto? Viktor je stezao ranac, otvarao ga tražeći makaze i pokušavao pretećim pokretima da otera viziju, pokušavao je zatim da makazama odseče taj crno-beli kadar kao da je deo platna. U nezgrapnim pokušajima da ubode nevidljivog protivnika, ubadao se u butine, nesvestan bola i krvavih fleka koje su se neumoljivo širile, tiho poput metastaze kojom su hodali nemi vesnici stihije.


Zašto je sve tako maksimalno pojačano? Kakav je ovo treš? Nije treš, ovo je metatreš. Ne, ovo je hipertreš! HIPERTREŠREALIZAM, u kome su sve intertekstualnosti ovog sveta smuljane u jednu džinovsku superstrukturu koja se izdiže poput nekog hiperrealističnog nebodera. U njoj su sabijene sve mudrosti ovog sveta, mitovi svih civilizacija, fantazije patenata, futurističke ideje, stihovi Marine Tucaković, nadogradnje noktiju, telešopovi, „kirbi” uređaji, MTV spotovi, kemp kostimi, paganski običaji, ateizam i grčki krstovi, bang & olufsen uređaji i plastične patkice, sve jebene rasprodaje ovog sveta, turističke atrakcije, smog, naftne bušotine, supernove i replike iz američkih sitkoma. Sve se sabija, ugiba, razvlači kao žvaka u toj superstrukturi, sve vibrira, od rumunskog neorealističnog filma do virala pen pinapple apple pen. Sve se međusobno žvaće i povraća, meša, komeša i sliva u „pantone” paletu entropije emotivnog naboja. I ti si umuljan u tu strukturu, pa praviš neke ogradice kad ti se posreći, iza kojih izoluješ tragove homogene smese, svoje male mikrouniverzume u kojima je stvarnost jednoobrazna, kreirana po tvom ukusu. Dok ti ne uleti medijski kurac pa te podseti da si deo hipertrešrealizma, koliko god se krio iza ogradica filtriranog sadržaja na „Facebook Homepageu”, AdSensea i kruga prijatelja sličnih afiniteta. Niko nije nevin u doba hipertrešrealizma, niko nije dosledno pedantan, svi su ukaljani i svi doprinose ekološkoj katastrofi koju ta superstruktura nameće Safdijevom „Habitatu”, dok se gnoji među njegovim promišljenim kubusima.


Spustio se na klupu i zaplakao, čvrsto stežući makaze u rukama. Kada mu se telo ohladilo, a suzni kanali presušili, donoseći mu mir, shvatio je da je sve ovo posledica umora i postseksualne depresije. Sinoć je definitivno izgubio nevinost, drugi put.

Potpuno pribran, nije više uspevao da ignoriše očigledno. Morao je nekako da dezinfikuje rane. Dogegao se do kuće i nasuo flašu votke na jednu od čistih krpa iz kuhinje. Prelazio je njom preko rana. Peklo je.

Fragmentor jauče. Fragmentor je napet. Smiraj dolazi.

Uzeo je toalet-papir i obmotao ga oko butine na mestima uboda. Papir je bio dovoljno kvalitetan da može to da izdrži. Selotejpom ga je zalepio poprečno da ga pričvrsti. Popio je malo votke da se smiri. Farmerke su okej, te pocepane su ionako sad trendi. Idemo dalje.




Marija Pavlović (Leskovac, Srbija, 1984) je autorka kratkih priča (Američki san, Diskopolis, Disco inferno, Sve je u redu, The Road to Imago), dramskog teksta Čudni slučaj Gospođe Džekil i Doktorke Hajd (izvedenog kao audio-vizuelni performans u UK „Parobrod” u Beogradu), pesama (Imperativi), zbirke kratkih priča Horor priče svakodnevice (Matica srpska, 2014) i romana 24 (Partizanska knjiga, 2018) koji se našao u širem izboru za nagradu nedeljnika NIN. Učestvovala je u regionalnim festivalima i inicijativama, poput festivala kratke priče Kikinda Short, UN projekta Pisci za budućnost realizovanog u Bosni i Hercegovini, crnogorskog festivala Literatorija i programa U susedstvu udruženja KROKODIL. Priča Rapid Euro Movement prevedena je na mađarski i objavljena u antologiji savremene srpske književnosti Hogyan legyél mesterlövész? / Kako postati snajperista?. Uz podršku udruženja KROKODIL i Švedskog instituta, boravila je na književnoj rezidenciji na ostrvu Gotland, u Švedskoj, tokom koje je njena priča Memoari Ptolomeja Tenie Soliuma III prevedena na švedski jezik. U okviru programa Reading Balkans 2019, boravila je u Skoplju na književnoj rezidenciji, podržanoj od udruženja KROKODIL i izdavačke kuće Goten. Njen art-lit rad “Just Get a Wig”, koautorski izrađen sa Vilijem Andrikom, predstavljen je u Berlinu 2019. godine u prostoru Kunstfabrik am Flutgraben e.V. Učesnica je četvrorogodišnjeg internacionalnog programa CELA za pisce i prevodice, uz podršku udruženja KROKODIL. Živi i radi u Berlinu, gde pohađa doktorske studije iz komparativne književnosti na Freie Univerzitetu.


This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now