Jelena Pavlović: Stvarna promena je jedino moguća ako krenemo od sebe




Sa Jelenom Pavlović, producentkinjom i organizatorkom kulturnih događaja, razgovarali smo o Mikser festivalu, projektu FACE ME, o KC Gradu, gde trenutno radi kao PR, kulturi i kulturnom nasleđu. U susret premijeri njenog prvog kratkometražnog filma "FACE ME", koja će biti održana 29.10. od 19h u DIM-u, Jelena za naš portal govori o simbolici tog projekta i tematici spomenika i antispomenika.




Dobitnica si nagrade na umetničkom konkursu BlackBox 2020: Spomenik, u organizaciji Mikser Festivala i Fakulteta primenjenih umetnosti, na kom si predstavila svoj projekat FACE ME. Kakvi su tvoji utisci i šta nam možeš reći o samom događaju?


Mikser Festival je ove godine održan u izmenjenom formatu, u prirodi nadomak Beograda, u ambijentu vrlo inspirativnom za sve umetnike. Njihov umetnički konkurs Black Box je bio sjajna prilika za sve da izraze svoje vizije budućnosti na temu Spomenik. Za mene, takođe, pošto ta ideja odavno postoji i sada je bio trenutak da to i predstavim. Izabrano je petnaest umetnika koji su tokom dvodnevnih radionica radili pod mentorstvom profesora Fakulteta primenjenih Marka Lađušića na sinteznom radu koji je predstavio zajednički manifest u prostoru na temu Spomenik za 21. vek. To su jako kvalitetni mladi umetnici sa ogromnim potencijalom i sa kontinuitetom u radu koji zaista daje optimizam. Pored toga učestvovali smo u razgovorima sa Radošem Antonijevićem, a zanimljiva je bila i panel diskusija sa Branislavom Dimitrijevićem, Irinom Subotić, Goranom Markovićem…koja se bavila temom naše spomeničke prakse i vrednostima koje se spomenicima afirmišu. Rad koji sam predstavila je dokumentarno-eksperimentalni film i takođe se bavi spomeničkim praksama i sagledavanjem kulturnog identiteta, ali i suočavanja čoveka, kako sa spomeničkom kulturom, tako i sa ličnim osobinama. Prikazuje delove spomeničkog nasleđa SFRJ i, kroz umetničke i istorijske komponente, prikazuje ogledala sopstvenih identiteta koji se reflektuju na kolektiv. Želela sam da spomenik budućnosti predstavim zapravo kao antispomenik čiji je zadatak sa jedne strane da opomene, da identifikuje, da umiri, da uznemiri, da isprovocira reakciju i prekine letargiju, da ukaže na prave vrednosti i preispita stvarnost i aktuelne prilike. Film “Spomenicima ne treba verovati” Dušana Makavejeva mi je dao deo inspiracije kroz taj emotivni susret spomenika i čoveka i kroz različite emocije koje spomenici izazivaju, a nakon toga i reakcije onih koji ih posmatraju.


Vrlo zanimljiva situacija, koja se poslednjih decenija dešava na ovim prostorima, je zapostavljanje kulturnog nasleđa i spomenika priznatih autora, posvećenih NOB-u i žrtvama fašizma. Šta nam možeš reći o toj temi i da li tvoj projekat ima veze sa tim?


Da, vrlo često smo svedoci čak i vandalističkih činova i skrnavljenja i zaostavljanja spomenika širom regiona. Konvencionalni spomenici obično slave kultove rata i oslobodilačkih borbi, rodoljubive kultove sećanja sa eksplicitnim državnim i verskim simbolima, tako da će, po mom mišljenju, uvek nositi jednodimenzioniranost. Za mene jeste bitno nacionalno pamćenje, ali u ovom radu je fokus, kao što sam pomenula, baš na antispomenicima koji nisu tako aktuelni u našem regionu, koji nude više dimenzija i koji su pre svega posvećen antiherojima. Ja sam inspiraciju pronašla, između ostalog, u Spomeniku ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu - spomenik se sastoji od preko 2000 betonskih kocki različitih formata koje simbolizuju jevrejske grobove i fašistički zločin. Ta trajna opomena i osećaj fizičke teskobe zapravo imaju višeznačne efekte koje izazivaju kod posetioca.

Pored toga što se baviš organizacijom kulturnih dešavanja, učestvovala si u produkciji pozorišnih predstava. Kakva iskustva nosiš odatle i kakva je atmosfera iza scene?


Atmosfera je uvek neponovljiva. To je jedna od draži ovog posla, posebno kad je u pitanju pozorišna ili performans produkcija. Bude tu raznih iskustava, ne uvek idealnih, ali učenja su uvek nova. Da su uslovi uvek idealni, verovatno nikada ne bismo ni mogli da uradimo to što uradimo. Hramoničnom svetu art intervencije ne bi ni bile potrebne. Moje iskustvo konkretno vezano je za realizaciju na alternativnim scenama pa je to dodatno izazovno, ali ispostavilo se da je vrlo izvodljivo. Ako se energije poklope, rezultat je uvek dobar i publika to oseća. U takvim uslovima, scena je obično publici blizu, neformalno je, mogu da piju piće dok traje, nekada i da sami učestvuju, da razgovaraju sa glumcima nakon izvođenja tako da je to uvek stvaralo posebnu vrstu interakcije.


Usled vanrednih okolnosti tokom pandemije, bili smo prinuđeni da programski fokus premestimo na digitalnu platformu. Na YouTube kanalu Kulturnog centra Grad pokrenuli ste emisiju "Alone Together" gde ste ugostili brojne umetnike. Kako je tebi izgledao rad u takvom formatu i koliko je bilo zahtevno organizovati sve na ovaj način?


Mi iz KC Grad smo, u sred tih čudnih okolnosti i tog sveopšteg potresa, bili zapravo prinuđeni da program prebacimo u online okruženje i da pokrenemo digitalnu platformu Alone Together, da se svi zajedno nađemo na istom mestu. Mi smo naviknuti na svakodnevnu produkciju i pokušali smo da što bezbolnije prevaziđemo taj period. Bilo je izazovno, meni posebno u smislu savladavanja tehnologije i svega što digitalni prostori sa sobom nose, počev od Zoom aplikacije pa do uživo emitovanja i plasiranja emisija na našim kanalima. Želeli smo da okupimo umetnike i da tim programom poručimo i njima i publici da nismo sami i da njihovo umetničko stvaranje ne sme biti zaustavljeno. Posebno smo ponosni na produkciju spotova mladih bendova naše scene kao što su Sitzpinker, proto tip, Gazorpazorp, Vizelj, Sveta Pseta…Naravno, čudan je to doživljaj, gledati i slušati koncerte online, ali svima nam je ipak prijalo i nekako smo zahvalni jedni drugima na motivaciji i na tom kratkom izmeštanju od neizvesne stvarnosti. Alone Together nam omogućava da razgovaramo i da se vidimo iako smo razdvojeni, da zajednički sagledamo budućnost i da se kroz umetnost izdignemo iz situacije koliko je to moguće. Ugostili smo razne umetnike, iz različitih oblasti, od filma, književnosti, savremene umetnosti, muzike, dizajna… Ono što je takođe lepo je da su se naši umetnici povezali sa inostranim, pa smo razgovarali i sa našima u Americi, a čuli smo i mnogo umetnika iz bivše SFRJ, takođe iz Nemačke, Austrije… Dobar je osećaj, uprkos svim težinama, da smo Alone Together.


Izjavila si nedavno kako ljude treba povremeno isprovocirati umetničkim činovima i dozvoliti im da ih osete i da im se prepuste. U kojoj meri se tako može doprineti nekoj stvarnoj promeni u savremenom društvu? 


Umetnost može da pruži moguća rešenja i umetnost je uvek dobra kao mogućnost kritike savremenog društva. Uvek bi trebalo da pruža komentare na društvene prilike, da inicira određena pitanja, a da akteri kulturne i umetničke scene zdravo modeluju društvo i zbog toga je “provocirati” uvek značajno. U kojoj meri ćemo individualno nositi pozitivne promene, pitanje je. Nekada je porazno to što kvalitetne umetničke intervencije ili debate ostanu u okviru određenih niša i ne odjeknu dalje. Umetnost ne može da promeni ni društvo ni svet, ali može veoma da doprinese i stvarna promena je jedino moguća ako krenemo pre svega od sebe u boljim smerovima.


Radiš u produkciji nezavisne kulture. Koliko je kultura danas nezavisna i može li se staviti u takve okvire?


Nezavisna kultura je veoma značajna i itekako je važno njeno postojanje. KC Grad i jeste pionir u tom smislu, s obzirom na to da je Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) i osnovana od strane KC Grad i Remonta 2009, tako da KC Grad funkcioniše kao nezavisna institucija kulture više od decenije. Godinama već je neafirmisanim umetnicima jako problematično i oduvek teško da dopru do institucionalnih struktura. Javne institucije kulture često su i dalje zatvorene za umetnike ili su vrlo distancirane i podržavaju samo određene programe. Situacija je još teža kada znamo da je kultura marginalizovana i skrajnuta, tako da su, sa takvom vrstom ograničavanja u javnim prostorima, nezavisne institucije dragocene za umetnike. Ne bismo nikad smeli da dođemo u situaciju da antagonizmi preovladaju i da se iskorenjuje nego baš naprotiv, da se nezavisna scena pomaže jer ideje i inovativnost uvek su bili na strani produkcije nezavisnog sektora. Sa mnogim problemima smo bili suočeni i pre aktuelne krize, tako da je sektoru nezavisne kulture sada više nego ikada potrebna podrška.




Autor: Aleksandar Đoković