Jedna priča: Oto Oltvanji





Ona nije veštica



Rekla je: „Ajde da zapalimo kukuruz pa da te naučim da letiš.“

Mislim da je tako rekla. Nakratko su mi odlutale misli. Ili sam zadremao.

Oči otvaram na to da sedimo prekrštenih nogu na krovu golfa. Lim poda mnom je hladan, rakija koju držim u plastičnoj dvolitarci nedovoljna da se zagrejem. Noćno nebo oko nas izbodeno je srebrnim čiodama.

U mraku vidim samo Melindine obrise. Koščata ramena, tamnu kosu koja se u dva slapa spušta do kolena, oči što blešte crnim sjajem. Smeška se. Ne vidim joj usta, ali znam da se smeška.

Meni nije do smeškanja. Čak i kad bi bilo, ne bih uspeo da razvučem usne od masnice na arkadi koja mi zateže lice. Ta šljiva mi ne daje da zaboravim zašto sam tu. Otpijam iz zgužvane flaše. Veći deo gutljaja zaliva mi kragnu košulje.

„Priznaj da bi voleo da letiš“, kaže Melinda. Stvarno je ono rekla. Nije mi se učinilo.

Talasanje kukuruza na vetru ne vidim, ali ga čujem. Načas želim da pristanem na njen predlog samo da bih osvetlio krajolik. Kad bih video gde sam i šta se tačno nalazi oko mene, verovatno bi me prošla vrtoglavica. Lepo bi goreo taj kukuruz.

Ali Melinda je luda. Ne smem da se obazirem na to što govori. Priča mi svašta, u školi, na igrankama, na ulici. U kukuruzu. Ne mogu da je se otarasim.

Uzdiše kao da gubi strpljenje sa mnom. „Reci mi“, šapuće. „Kad ti je rođendan?“

Uporno odmahujem glavom. Ne pada mi na pamet da joj odgovaram na pitanja, posebno ne na to. Čovek ne može da bude toliko pijan da jednoj veštici oda nešto toliko važno kao što je njegov rođendan.

Jedino što Melinda nije veštica, samo misli da jeste. Nekad je i toliko dovoljno. U selu je se klone. I meni bi bilo pametno da je izbegavam, ali pamet me često zaobilazi. U to ime natežem iz flaše. Loza zbog koje smo sada tu, zbog koje je večeras trpim, zapinje mi u grlu. Dok kašljem, nadomak kola nazirem tablu s imenom našeg sela. Kad izađem u njivu, uvek tu parkiram. Na mesečini se vide odbljesci bezbroj sitnih ulubljenja u limu.

Nešto mi se očešava o obraz poput krila noćnog leptira. To su samo Melindini prsti. Dugi i kvrgavi, kao grančice, jednako suvi. Grčim se od naglog bola kad stigne do masnice. I ona to oseća. Prsti joj vešto prelaze na flašu i otimaju mi je iz ruku. Puštam je. Ako se napije, možda će umuknuti. Rakija je njena, uostalom.

Pošto otpije iz flaše i navrne poklopac, Melinda se naginje preko krova do suvozačevog prozora. „Sestrice“, govori u staklo viseći naglavačke. „Voleo bi on da gleda kukuruz kako gori, samo se pravi.“

U telu osećam podrhtavanje, kao da mi je tim svojim prstima napipala misli. Ali ne samo zato. Neko sedi u mojim kolima ispod nas. Ne mogu da se setim ko.

Otvaraju se suvozačeva vrata golfa. Na unutrašnjem svetlu vidim da neko pruža golu nogu napolje. Za njom se izvija duguljasto telo poput Melindinog, ali tu sve sličnosti s njom prestaju.

Kratka šatirana kosa. Svetle pantalonice. Osunčan ten. Jolana, Melindina mlađa sestra. Kako je uopšte moguće da su sestre.

„Dosadno mi je“, kaže Jolana. „Rekli ste jedan krug.“

Melinda s krova merka nebo. „Nećemo još dugo“, kaže. „Sad će kiša.“

Kikotanjem prkosim bolu na licu. U daljini nema grmljavine niti bezglasnih munja. Iznad nas se prostire samo šuma zvezda. Luda je. Obe su lude.

„Otkud znaš da će kiša?“, pitam.

„To radimo mi veštice“, odgovara Melinda.

„Je li? A šta to radite?“

„Hipnoza, levitacija, mimikrija, zavođenje.“ Čisti grlo. „Meteo prognoza.“

„Kako onda već nisi mene zavela?“

„Ih, ala si nestrpljiv“, kaže ozbiljno. „Nećeš ni znati šta te je snašlo. Osim toga, moraš prvo da se odljubiš od one.“

Dok je merkam da vidim da li priča napamet ili me začikava, iz sela se oglašava zvono, sa tornja jedne od dveju crkava. Pravilna, duga zvonjava, nikako da stane. Ne moram da sačekam svih dvanaest otkucaja da znam da sam se zaboravio, zaneo, zakasnio. Ipak sam zadremao duže nego što sam mislio.

Prevalivši se preko ivice krova, dočekujem se u brazdi i izvrćem članak. Meka preorana njiva ublažava mi pad na guzicu. Napravivši kolut unazad, uspravljam se i otresam zemlju sa sebe.

„Moći ćeš da voziš?“, pita Melinda. U glasu joj se ne čuje zabrinutost. Samo je zanima.

Iz tradicije prilazim tabli s imenom sela. Udaram je čelom, jako. Ostavljam novo ulubljenje i bistrim glavu.

„Sad možemo“, kažem. „Ajmo, žurim.“

Melinda mi pruža ruku da joj pomognem da siđe s krova. Prolazim bez reči pored nje, otvaram vrata i sedam za volan. Ona besno skače s krova na desnu stranu. Njena crna haljina leprša kao krila slepog miša ili možda nekog većeg stvora, pterodaktila ili zmaja.

Pošto se njih dve potrpaju unutra, truckamo se do sela. Melinda pevuši nekakvu prostu melodiju, s promenom od svega tri tona. Zvuči kao zvončići na vetru, dečja uspavanka. Od njene pesmice otežavaju mi kapci. Možda bih opet odlutao negde u misli ili zaspao da ne stižemo do benzinske pumpe. Auto zaustavljam ispod jedine ulične svetiljke na stanici. Pored stuba je i dalje parkiran moped koji su tu ostavile.

Kad smo se prvi put sreli te večeri, s nepoverenjem su zurile u moj golf iz 1978. godine. Ja sam jednako sumnjičavo blenuo u njihov smešni motor. Nisam bio raspoložen za društvo, ali Melinda je digla skut mantila da mi pokaže flašu rakije u unutrašnjem džepu. Kao da je znala. Hvalila se da ju je dobila iz stare seoske kafane, prošlogodišnja berba. Jolana me je gledala s vragolastom iskrom u oku. Nije verovala da ću pasti na toliko jeftin štos.

Kupile su sebi vožnju u njive. Samo jedan krug.

Radnik s pumpe lenjo izlazi napolje i merka nas. Mašem mu. Žmirkajući, iz zadnjeg džepa vadi jabuku. Briše je o umašćeni kombinezon.

Kad Melinda obori sedište i pusti sestru da izađe, naginje se preko menjača do mene. Povlačim se kao da je krenula da me poljubi. U očima joj vidim da je razočarana mojim ponašanjem. Mojim strahom od nje.

Ipak spušta kvrgave prste na moju nadlakticu. Na unutrašnjem svetlu auta prvi put primećujem narukvicu oko njenog zgloba. Tri bele latice ljiljana kao trozubac, od čvrstog materijala nalik slonovoj kosti, na crnom antilopu. Zamišljam da bi prava veštica nosila takvo nešto.

„A kad je rođendan tvog oca?“, pita.

Istržem joj se iz ruke tako da zamalo gubi ravnotežu. Dok se izvlači iz kola, stiskam gas. Golf poskakuje kao ždrebe, suvozačeva vrata se od trzaja sama zatvaraju. Jurim dalje, srećan što je ostavljam za sobom. U retrovizoru gledam kako pumpadžija jabukom gađa sestre. One bežeći sedaju za svoj smešni motor. Prve krupne kapi kiše rasprskavaju mi se o vetrobran na pola puta do kuće.

II

Na jednom kraju našeg sela stoji crkva s izduženim krstom na vrhu. Na drugom, crkva s krstom ravnomernih kraka. Jedna za ulaz, druga za izlaz. I kafane imamo dve, tradicionalnu i modernu. Probijam se kroz pljusak između tih polova.

Prolazim pored groblja s jedne strane glavne ulice i puste pijace s druge. Usporavam kod mini-marketa, mada još iz daljine vidim da sam zakasnio. Spuštene su rešetke, unutra su pogašena svetla. Nisam planirao da se vratim kući, ali sad moram.

Na sledećem ćošku skrećem u šumarak i penjem se krivudavim zemljanim putem ka imanju na brdu. Dvesta metara nadmorske visine, najviši vrh između granice s Mađarskom i Fruške Gore. Na noćnom nebu iza brda ocrtava se đeram nadvijen nad zemlju, roda koja lovi u bari.

Na pola uspona, iza ograde naših prvih komšija, vire glave triju senki. Jedna velika, dve manje. Kovačevići uvek u po noći rade nešto u polju, možda im je zato dvorište uvek kao umiveno, a naše zaraslo u korov. Ipak ne mogu da zamislim šta rade po ovom vremenu. Traže starine, iskopavaju bazen, zakopavaju neku od svojih žena. U njihovom dvorištu retko može da se vidi žena. Mašem im. Stoje na pljusku i gledaju.

Kiša praktično staje pre nego što stignem, ali zemlja je dovoljno raskvašena da se golf zaglavi na prilaznom putu. Točkovi bacaju male prljave vodoskoke iza sebe. Znam da ću morati da se vratim po kola traktorom, nije mi prvi put. Nadam se da je poslednji.

Dok gazim kroz blato, prolazim pored nakrivljenog kombija. Ne skrećem pogled s jedinog osvetljenog prozora na kući. Neko je u kuhinji.

Osećam miris rakije još pre nego što čujem otvaranje klizećih vrata iza sebe. Iz kombija izviruje visok, žilav čovek. Tu se zavukao nakon što smo se rastali. Kad iskoči iz vozila i stane pred mene, i dalje je dobrano viši.

Spuštam ruke uz telo. Odbijam da se branim. Ako želi, može da me klepa do sutra. Sve sam njegove udarce već isprobao.

Začkiljivši na jedno oko, vidim da se samo nagnuo ka meni. Dovoljno mu je da mi onjuši lice, kragnu. Kezi mi se.

„Nije bolja od ove“, kaže pokazujući mi polupraznu staklenu flašu u ruci. „Čestitam, sine. Jednom i od tebe da postane čovek.“ Prolazi kraj mene ne dodirnuvši me. „Čekam te na njivi u četiri“, kaže. „Nemoj da dolazim po tebe.“ Uranja u mrak dvorišta sigurnim korakom, ali znam da je to samo maska, kao što je sve kod njega maska. Jedva stoji na nogama.

Dok iz kuće čujem zveckanje šerpi, uzanim hodnikom žurim do kuhinje. Okrenuta mi je leđima. Propevši se na prste, slaže posuđe iz sudopere u visoke ormariće. Riđe kovrdže joj se u pravilnim šarama oranice spuštaju skoro do kraja leđa. Kosa joj je plameni oreol, karnevalska perika. Nosi letnju cvetnu haljinu. Na mišićavom listu leve noge oparana joj je čarapa.

Evo ga moj problem. Jedan od dva moja problema. Veći.

Stojim u dovratku dok me ne oseti i okrene se. Očekujem da me pita: „Jesi li gladan?“, ali ništa ne govori. Od osmeha koji joj leprša na usnama ne mogu da udahnem punim plućima. Uvek je tako bilo. Sagledava me celog, primećuje sve detalje mog lica. Osmeh joj zamire. Na čelu joj izlazi taman oblak.

„Nije to ništa“, kažem dok joj prilazim, vrhovima prstiju okrećući njenu bradu k sebi. „Nije to ništa.“

Koža joj izbliza izgleda kao pegava kruška i toliko je zategnuta. Kako neko ko stalno miriše na prezrelu breskvu može da izgleda kao pegava kruška. Samo su joj uglovi očiju premreženi borama koje odaju njene prave godine.

Na desnoj jagodici krije joj se jednako tamna i velika modrica kao moja. Znam tačno kako je nastala. Poznat mi je taj kvarni bekhend pesnicom, iz mrtvog ugla. Kako možeš?, jedva se suzdržavam da je pitam. To pitanje želim da joj postavim otkako sam je prvi put ugledao, sa deset godina. Nikad još nisam. Ali pitanje se samo nameće. Kako možeš?

Opaža nešto u izrazu mog lica, jer me hvata za podlaktice, kao da želi da me pridrži da ne padnem. Prsti su joj potpuno drugačiji od Melindinih. Kratki, meki, topli. Dok klize po mojoj koži, kao da se lepe za nju. Njen slučajni dodir uvek i prija i boli. Ostajemo tako, slepljeni, vrhovima njenih prstiju i kožom mojih podlaktica. Traje, ali nedovoljno. Nikad dovoljno.

„Videli su te s vešticom“, kaže ona.

Ne. Ne. Ko me je video? Njena koleginica? Ovde ništa ne može da prođe neopaženo.

„To nije važno“, kažem. „Stalno mi se nakači. Čekao sam da završiš smenu.“

„Čekao si da...“ Osmehuje se, ali ispušta moje ruke iz svojih. „Što? Šta si hteo?“

„Da te pokupim. Da zajedno…“

Mršti se. „Šta?“

„Odemo odavde“, jedva izgovaram.

Odvaja se od mene. Igra se pramenom svoje kose trljajući ga između prstiju. Smeje se naglas, ali taj smeh odjekuje šuplje u kuhinji. „Da pobegnemo?“, pita. „Ti i ja. Kako si to zamislio?“

To je kraj. Tu sam je izgubio, vidim. Nikad je nisam ni imao.

„Znaš i sama da je tako najpametnije“, kažem, samom sebi zvučeći neubedljivo, mada nikad ni u šta nisam ubeđeniji. „Završiću školu, ti ćeš biti slobodna da radiš šta hoćeš. Ne moramo posle da ostanemo zajedno. Samo da odemo. I to odmah.“

Ona vrti glavom, a lice joj se krivi u grimasu pred plač. Polazim ka njoj, gladan još tog slatko-otrovnog dodira, ali ona diže kažiprst da me zaustavi. Okreće se na peti i izleće u dvorište. Kroz prozor vidim kako njeno bledo lice lebdi u mraku kao izgubljeni dečji balon.

„Kako možeš“, govorim u staklo, isprobavajući kako bi to zvučalo. Sopstveni glas mi je grub i stran. „Kako možeš da ostaneš s njim, Livia?

III

Budi me ledena tačka na čelu, ohlađeni vrh šila. Opet sam zadremao, prislonjen glavom uz prozor. Ne znam koliko dugo. Za sve je kriva veštičina rakija.

Odvajam se od zamagljenog stakla i brišem ga rukavom. Tu sasvim blizu, iz dvorišta, ukazuje se Livijino lice uokvireno crvenim oblakom kose. Gleda me u oči. Usne su joj blago razdvojene, kao da ih nudi za poljubac. Vidim joj vrhove sekutića. Kad bismo se poljubili tu preko stakla, ne bi bio greh. Pokucavši žustro kažiprstom o prozor, razbuđuje me do kraja, izvlači istovremeno iz dremeža i sanjarenja. Maše ka vratima. Izlazim kao navođen njenom rukom, razmrdavajući ukočen vrat.

Livia zadihano kaže: „Žale se Kovačevići da ga čuju kako zapomaže.“

„Šta se desilo?“, pitam.

„Ne možemo da odredimo gde je. Pođi do komšijske ograde, ja ću do kapije. Ajde.“

Razdvajamo se pred kućom. Nisam još spreman da ostanem sam, ali ona se sitnim koracima hitro spušta pored mog nasukanog golfa do seoskog puta. Ja se provlačim kroz nepotkresano grmlje u dvorište, pored dobro poznatih senki. Garaža. Naš prethodni traktor, zarđao i obavijen rastinjem. Trula ograda. Zastajem da oslušnem.

Trza me nečija rika odmah do mene. Stariji Kovačević, uz tarabu sa svoje strane. Glava mu je lopta kovrdžave kose, prepoznajem je i u mraku. Vidim da su mu oči crvene. Priča se za njega da može da popije više i od mog oca.

Horski mu se pridružuju piskutavi glasovi njegova dva sina. Zajapureni, plavokosi, odsečenih šiški. Manji i veći. Svi skupa dozivaju mog oca.

Načas se ništa ne čuje. Ni kreja koju mi noću ne da da spavam, ni rastrojena vojska zrikavaca, ni vetar što talasa kukuruze. Sine, čujem potom šapat, tu odmah iza uveta. Osvrćem se, ali nema nikog. Osećam se kao da mi se u prolazu obratio duh.

„Ovamo“, kaže Kovačević, pošavši svojim dvorištem uz ogradu. „Odavde dolazi.“

Iznenađen što je i on čuo mog duha, sledim ga sa svoje strane. Koračamo u blatu jedan do drugog, još jedan div i ja, deli nas samo ograda kojoj fali previše letava. Zaustavljamo se kod đerma. Odozdo, iz samog podnožja, sad mi liči na vešala.

Kovačević mi pokazuje bunar. Zavirujem, nakašljavam se u njega. Eho. Ništa.

„Sine“, ovaj put glasnije. „Pomagajte“, sledi prigušeno, kao da nekog izdaje glas. Ali da, više liči na živog čoveka nego na oglašavanje sablasti.

Postoji još jedno mesto. Otac mi čitavog života zabranjuje da idem na tu stranu. Dok krećem ka najzapuštenijem ćošku dvorišta, u travi vrhom patike udaram praznu flašu rakije.

Dublje u trsci i žbunju, nailazim na nekoliko pocrnelih dasaka preko vlažnog peska. Bivši bunar. Presušio pre mog rođenja. Prekriven, zapečaćen. Večito zgodan za plašenje dece. Ćošak pravilnog četvorougla je načet, kao da je istrulio ili napukao. Kad mu priđem, vidim da ta rupa nije toliko mala. Mogao bi u nju da upadne čovek.

Neko kašljuca u jami. Panično se osvrćem ka ogradi, Kovačević shvata da sam nešto video. Pošto zvizne najbližem sinu, ovaj mu dobacuje baterijsku lampu. Komšija se, oslonjen o ogradu drugom rukom, skokom prebacuje u naše dvorište.

Čim Kovačević osvetli jamu, vidimo beonjače mog oca, još jedne krvave oči u tami. Otac se grčevito drži za nešto. Uporište su mu ciglice, korenje, busen proređene trave. Izgleda kao da je razapet u oknu bunara, tu pri vrhu. Mrak iza njega nema dno.

Ocu nije suđeno da ostane tamo dugo. Kovačevićevi sinovi donose beskrajni namotaj debelog konopca, spuštaju ga u jamu kao glistu. Otac se odvažuje da pusti oslonac i ščepa konop. Gledam kako ga sva trojica izvlače napolje živog i zdravog.

Kad stupi na površinu, ocu se i dalje trzaju ruke i noge. Komšijini sinovi ga otresaju od peska i prašine, on ih odguruje od sebe.

„Šta je bilo, komšo, zaboravio si na stari bunar?“, pita Kovačević. U glasu mu se nazire podsmeh, ali i olakšanje.

Otac se češe po glavi. „Ne znam šta se desilo, stvarno. Šta je ono bilo? Eh da, čuo sam pesmu. Ženski glas pevušio je nekakvu dečju uspavanku. Pošao sam za tim glasom… i onda… mislim da sam načas zaspao. Ludost. Jeste, zaspao sam na nogama. Trgnuo sam se tek kad je drvo poda mnom počelo da puca…“

„Manje rakije, manje rakije“, kaže Kovačević.

„A šta je ovo?“, pita otac. Iz blata kraj jame podiže nekakav uvijeni predmet. Osvetljen pod baterijskom lampom, izgleda kao izvrnuta koža i trozubi simbol ljiljana. Ne. Znam tu narukvicu. Otac je namršteno obavija oko prstiju.

Nešto šuška iza nas. Komšija šara baterijskom lampom po grmlju. Ukazuje nam se bledo lice uokvireno plamenim kovrdžama. Livia, moja maćeha, obgrlila se oko golih mišica. Staje tako da svi budu između mene i nje. Siguran sam da to nije slučajno.

„Dobro si?“, pita mog oca, ali mu ne prilazi. „Čula sam dole brujanje motocikla. Videla sam devojku duge crne kose kako odlazi na mopedu.“

„Melinda“, šapuće komšijin stariji sin.

Kovačević se ceri. „Uzela te na zub veštica, komšo. Najmlađa koju smo imali.“

Moj otac zuri u prazno.

Ali nije, želim da kažem. Ona nije veštica.

Zapravo nisam više toliko siguran. Ako me je pratila ovamo… ako je želela da mi se dodvori, kao što uvek želi… mogla je svašta da napravi. Čak i ako samo misli da je veštica.

Najradije bih dremnuo, legao tu kraj očevog starog bunara. Kad bih malo odspavao, sve bi u ovoj vlažnoj noći punoj korova postalo malo jasnije.

Komšije složno kreću da marširaju od starog bunara, ali ne u pravcu svoje kuće. U naše dvorište.

„Gde ćete?“, pita ih Livia.

„Kako gde?“, kaže Kovačević. „Da nađemo vešticu.“

Moj otac kao da se tek tad budi iz sna koji ga je naveo do bunara. „Jeste… Idemo da je nađemo.“

Livia prevrće očima.

„Imaš li nešto protiv, sine?“, pita otac unoseći mi se u lice.

IV

Dok ulaze u kombi, dvojica matorih komšija izgledaju kao šumski ljudi koji su se prvi put sreli sa motornim vozilom. Dva Kovačevićeva sina protrčavaju pored njih. Stojim ukopan ne znajući kuda dalje.

„Pusti ih da idu“, kaže Livia.

Dok je gledam kako pali cigaretu, pokušavam da shvatim želi li da mi poruči nešto. Da li se možda predomislila? Da li misli da je sada pravi trenutak da pobegnemo?

Uzima dim i ispušta ga ka meni. Plavi oblak ne stiže daleko. „No?“, pita oslonivši se s dva prsta o kuk.

U glavi mi treperi Melindino usko lice ispod slapova kose. Od mene željno iščekuje da pijem s njom, odgovaram na njena suluda pitanja, primetim je. I razočarana je kad odbijem sve to.

Turiranje motora u noći stvara neizdrživu buku. Otac mi se kezi za volanom. Kombi obilazi moj golf u rikverc i izlazi iz dvorišta.

„Moram i ja“, kažem.

Livia baca cigaretu pred sebe, gazi opušak. Okreće se i ulazi u kuću.

Proklizavam po vlažnoj zemlji dok se spuštam ka golfu. Gledam ko bi mogao da mi pomogne da se iskopam iz gliba, ali nema ko. Očev kombi već je sišao do prve krivine u šumarku. Iz komšijskog dvorišta za njim izleću Kovačevićevi sinovi na rasklimatanom tomosu i zanose se seoskim drumom.

Vraćam se u garažu da isteram plavi ferguson. Traktor sam naučio da vozim još u osnovnoj, ali od tada mi ga nisu često poveravali. Dok prolazim pored komšijske kuće, iz dvorišta me posmatraju dve mršave siluete žena. Sitna sa maramom i visoka pogrbljena. Stoje napeto kao da me ispraćaju poslednji put.

Dok se s brda klatim do sela, u blatu tražim otiske točkova Melindinog mopeda. Mrak je. Tragovi su razliveni i izukrštani. Tek kad izbijem iz šumarka na asfalt, vidim blatnjavi otisak ćelavih guma kombija mog oca i usamljeni trag tomosa Kovačevićevih sinova. Skrenuli su levo, ka centru. Ja idem desno.

Kiša je samo zaprala selo, nije uspela da prikrije vonj prašine. Melindu zatičem u senci parkirališta tradicionalne kafane oslonjenu na moped. Oči joj se šire u dve velike crne lopte pred mojim izborom prevoznog sredstva. Smeje se. Od srca, iz grla. Shvatam da možda nikad pre nisam čuo njen smeh. Nije to tako loš zvuk.

„Moraš da ideš“, kažem skočivši sa traktora.

„Šta?“ Pokazuje iza sebe. „Ali moja sestra...“

„Jesi li bila gore do mene? Jesi li dolazila do moje kuće malopre? Nisam ti video tragove.“

Osmeh joj bledi. „Molim?“

Iz daljine dopire brektavi, umnoženi zvuk motora. Neko se približava.

„Nije bitno“, kažem. „Stvarno me ne zanima. Ali moraš da ideš.“

„Dobro, evo. Sad će da se vrati Jolana. Poslala sam je da smuva tetka Milicu za još dve litre, nju više voli.“ Namiguje mi. „To ja za tebe.“

„Ne razumeš. Oni dolaze. Samo što nisu.“

„Ko dolazi?“

Zakočivši kraj nas, očev kombi razbacuje zemlju i šljunak. Iz njega ispadaju šumski ljudi, a ja vidim da se Melinda uplašila. Ove večeri sam prvi put čuo kako se smeje i prvi put sam na njenom licu prepoznao strah. Kako se i ne bi uplašila kad se dosad još nije srela sa besnom ruljom.

Stajem pred oca i Kovačevića. „Ostavite je na miru“, kažem.

„Šta ti je, sine?“, pita otac. „Što si takav? Samo hoćemo nešto da je pitamo.“ Osećam po njima da su se dopunili u kombiju. Otac tada primećuje čime sam se spustio u selo. „Koga si pitao da li smeš to da uzmeš?“, kaže hladno.

Okrećem se ka Melindi. „Beži!“, vičem. „Kreći!“

Ona nespretno opkoračuje moped i odguruje se nogama. Kovačević me hvata za kragnu košulje, zahvativši dobar deo kože mog vrata. Sklanja me ustranu kao životinja mladunče. Melinda dobija dovoljno prednosti da uzme zalet, kresne motor i izađe na asfalt. Taman kad uhvati ubrzanje, s leđa joj uleću Kovačevićevi sinovi na tomosu.

Ne udaraju je. Izgleda kao da je nisu ni dotakli. Ali jesu. Malo, sasvim dovoljno. Mlađi brat koji sedi pozadi dodiruje je po kosi ili ramenu. Ona se u panici zanosi, skreće s puta i proleće kroz limenu ogradu pijace. Motor joj se prednjim točkom propinje na tezgu. Točak ostaje da se vrti u mestu.

Od srušene ograde ne vidim Melindu. Vidim njenu ožuljanu bledu podlakticu na betonu. Vidim krv.

Oko zgloba joj je ista ona narukvica koju sam video u njivi. Izvrnuta koža i medaljon ljiljana od slonovače. Istu takvu pronašli smo pored starog bunara, ali ta onda nije bila njena. Izdaju me noge i padam na kolena.

Dok Kovačević i moj otac pritrčavaju razvaljenoj ogradi pijace, skrećem glavu od njih. Na zadnjim vratima kafane stoji štrkljasta Jolana, s novom plastičnom flašom u ruci, s trijumfalnim izrazom na licu koji se gasi. Osvrće se tražeći sestru, a kad je ne pronalazi, susreće moj pogled. Zahteva objašnjenje koje ne mogu da joj dam.

V

U sitne jutarnje sate konačno dočekujem da spavam. To nije san koji donosi mir.

Dok spavam, iznova me proganjaju sirene policijskih i bolničkih kola, nosila s prekrivenim telom, naglo otrežnjeni šumski ljudi. Proganjaju me Jolanine odsutne oči. Dok spavam, negde sam drugde, na nekom nepoznatom i neobičnom mestu, ipak nedovoljno dalekom.

Kad otvorim oči, svaki deo tela mi je utrnuo. Osećam se kao da nisam ni trenuo. Isprva ne znam gde sam, ko sam, koje je doba dana. Napolju je tama. Legao sam dok je još bio mrak, ali to ne može da bude isti mrak. Prespavao sam čitav dan.

Odlazim do kuhinje. Nadam se da ću tamo zateći Liviju, da će me pitati: „Jesi li gladan?“ kad već odbija da kaže: „Ajmo odavde.“ Ali nema je. Kuća zvuči napušteno.

Prikradam se spavaćoj sobi u kojoj ona već dugo spava sama. Još s vrata vidim da je prazna, ali ne mogu da odolim mirisu breskvi koji se širi iz nje. Prelazim prag i uvlačim taj miris duboko u sebe. Ne znam tačno odakle dopire. Nije sa posteljine, nije iz ormana. To je miris nje. Sigurno ne dolazi iz otvorene masivne drvene kutije pred ogledalom.

Izdaleka vidim da je unutrašnjost kutije obložena plišom. Duguljasti žljeb u kom bi trebalo da se nalazi nekakav nakit je prazan. Zatvaram kutiju, a na njenom poklopcu odozgo su ugravirane tri latice ljiljana, isti trozubac kao na narukvici koju je nosila Melinda. Kao ona koju je otac pronašao pored starog bunara.

Zašto je ova kutija otvorena? Da li se i u njoj nalazila ista takva narukvica i gde je sada? Nikad je pre nisam video na Liviji. Izlećem iz sobe jer mi se od mirisa u njoj odjednom vrti u glavi.

U dvorištu nema očevog kombija, tu je samo moj golf. Više nije nasukan.

Tiho je i preko ograde. Ne čuju se Kovačević i sinovi. Ne vide se njihove žene-duhovi.

Ne mogu da čekam da se pojavi neki znak života. Golf pali iz prve i brzo se spuštam u naselje, među ljude. U glavnoj ulici srećem samo biciklistu nesigurnog na točkovima, zbog godina ili posete jednoj od kafana. Kuštravi pas sklanja se s puta čim naiđem.

Zastajem pored razvaljene pijačne ograde. Još nisu oprali krv. Koliko bi mi sad dobro došla ona Jolanina rakija.

Odlučujem da pođem do kukuruzišta. Ni nemam gde drugde.

Kad stignem, kola ostavljam na zemljanom putu između dve nepregledne parcele. Odlazim peške do table s imenom sela. Nije mi problem da još jednom udarim glavom u nju, ali nije isto kad si trezan. I ko zna, možda bi ovaj put prava reakcija bila da konačno pređem granicu atara. Torbu sa svojim stvarima ionako nisam vadio iz gepeka.

Šuškanje kukuruza podseća me na prigušeni smeh. Prati ga nečiji uzdah.

Zakleo bih se da osećam miris prezrele breskve. Krećem u pravcu odakle mi se čini da dopiru uzdasi, umišljeni ili stvarni. Među zanjihanim stabljikama kukuruza krije se livada koja je nekad bila zasad pod paprikom. Na travi nazirem dva isprepletena, ispružena tela. Poznajem taj ženski smeh.

„Livia?“, kažem nesigurno.

Diže se jedna od dveju glava. Ona je. Na mesečini joj blešte gola ramena. Oči su joj sužene, snene. Ispod njenog nagog tela vidim bledi stomak i prljava stopala muškarca. Ali to nije moj otac. Kovačević mi sporo namiguje iz ležećeg položaja.

Umesto da ustuknem, u neverici im prilazim. Tad vidim da nisu sami na poljani.

Livada je prekrivena golim ljudima. Maze se, pipkaju, ljube, čak i ako nemaju svog para. Svi se uvijaju poput zmija, nijedno telo ne miruje. Prepoznajem Kovačevićeve sinove, Livijinu koleginicu iz marketa, radnika sa pumpe. Nije tu čitavo selo, ali ne uspevam da ih prebrojim. Tihi su za toliku masu. Svi otpuštaju miris zrelog voća.

„Ti si namamila oca pesmom do starog bunara“, kažem razočarano Liviji. „I onda to svalila na Melindu. Podmetnula si svoju narukvicu, lagala da si je videla.“

Ona se smeje. Nastavlja da ljubi Kovačevića.

Neko u blizini stenje. Prepoznajem oca, grli se s Kovačevićevom ženom. Mršti se dok to radi, ali ne prestaje.

Diže se vetar. Miris sa poljančeta se menja. Zrelost voća prelazi u trulež.

Znam da treba da odem. Umesto toga, dok koračam između tela, primećujem nešto visoko u vazduhu. Obasjano mesečinom, Jolanino lice. Ne vidim na čemu stoji, ali mogu biti samo nekakve ogromne merdevine. Lice joj se blago njiše, kao da se klati na poslednjoj prečci. Gleda pravo pred sebe.

Tela na poljani se znoje. Zapomažu. I meni postaje toplo.

Jolanino lice je drugačije, kao da do sada nisam uspeo pravilno da ga sagledam. Starija je. Ozbiljna. Spokojna. Sposobna za hipnozu. Sposobna za mimikriju.

„Beži odavde“, kaže mi ne skrećući pogled.

„Veštice jedne“, dobacujem joj, ne znajući šta bih drugo.

Jolana frkće. „Ona nije bila.“

Shvatam na šta mi najviše liči taj promenjeni miris koji nosi vetar. Kao kad neko peče kokice. Pod naletom narandžastog svetla zdesna, vidim kako Jolanina gola stopala slobodno vise u vazduhu, možda čitav metar od zemlje. Ceo krajolik obojen je treperavim rumenilom boje Livijine kose. Vazduh postaje neizdrživo vreo.

Dok se iz kukuruza na nas obrušava plameni talas, ostali ne znaju šta ih je snašlo. Ja se spremno okrećem ka bljesku. Od svega mi je možda najviše žao što nikad nisam naučio da letim.

U vrzinom kolu, (Strahor, 2017.)




Oto Oltvanji je rođen 1971. godine i odrastao je u Subotici. Autor je romana Crne cipele (2005), Kičma noći (2010) i Iver (2015). Od početka devedesetih, objavio je pedesetak pripovedaka u časopisima i antologijama, od kojih su neke sakupljene u zbirci Priče misterije i magije (2017). Autor je krimića za decu Kako sam postao detektiv (2019). Sa engleskog je preveo, između ostalog, tri naslova Džonatana Letema – Sva siročad Bruklina, Ne voliš me još i Tvrđava samoće. Živi i radi na novom romanu u Beogradu.

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now