Ivan Tokin: Biti hrabar znači uraditi i ono čega se plašiš





Sa Ivanom Tokinom o kreativnosti, pisanju i novom životu.



Kako je u komšiluku? Koliko se tvoj život u Skoplju razlikuje od onog u Beogradu?


U komšiluku je skoro isto, uz male razlike. Skoplje me podseća na Beograd. Žena mi je Skopljanka, ovo je njen rodni grad, pa i upoznavanje sa njim ide brže i drugačije nego da sam pao s Marsa. Nedostaju mi prijatelji iz Beograda, ali ovde mi je porodica, pa sam kod kuće. Osim toga, Korona nas je sve prilično pozatvarala, pa nam je uglavnom onako kako nam je kod kuće, a meni je kod kuće odlično.


Nedavno si postao otac. Kažu da je to najdragocenije iskustvo koje čovek može da doživi. Koju životnu lekciju si tek sada naučio?


To je lično pitanje. Ipak, odgovoriću ti.

Postao sam otac pre šest meseci. Da li je to najdragocenije iskustvo - ne znam. Svakako je jedinstveno, ne postoji ništa s čim bih to iskustvo mogao da uporedim. Nije kao nešto drugo, samo jače, ne mogu da pravim poređenja takvog tipa. U potpunosti je drugačije od svega drugog što sam do sada doživeo. Odnos koji imam sa svojom ženom, to je najdragocenije iskustvo koje sam doživeo. A dete nastalo iz naše ljubavi, to je čudo i o tome još uvek vrlo malo znam, još se navikavam da postoji.


Iz tvoje raznovrsne biografije saznajemo da si jedno vreme radio kao kuvar. Koliko često uspevaš da budeš kreativan na tom polju i kako bi glasio dnevni meni Ivana Tokina?


Da, u više navrata sam radio kao kuvar.

Kuvanje doživljavam kao zanat, sa svojim pravilima. Mislim da je neophodno naučiti pravila, da bi se stiglo do nivoa gde čovek uopšte dobije mogućnost da bude kreativan. Prvo moraš da ponizno naučiš pravila i usvojiš granice, da bi mogao da se upustiš u razmišljanje o njihovom menjanju i pomeranju.

Kreativnost u kuvanju dolazi prirodno, kao posledica učenja, truda i posvećenog rada. U poslednje vreme, na momente, uspevam da budem kreativan.

Kako bi glasio moj dnevni meni? Evo napisaću ti šta bih sutra spremio i jeo, da se samo ja pitam. Ne žalim se što se ne pitam samo ja, nego eto, da imamo neku postavku.


Doručak. Poširana jaja, dva komada, na tostiranom belom hlebu, sa blago proprženom šunkom, preliveno holandez sosom, posuto lomljenim biberom svih boja, s nekoliko listića svežeg bosiljka. Uz to bih popio dva velika mohita sa sprajtom umesto sode. Na kraju bih popio i kratak espreso, ili dva.

Ručak. Šnicla od svinjskog vrata, ako ima od mangulice super, ako nema opet super, dva prsta debela, oko 300g bez koske, dinstana polako, dva-tri sata. Od začina - samo piranska so. Ako nije piranska i nije morska, neće kruna s glave da mi padne, može i tuzlanska, fina, jodirana. Uz tu šniclu, voleo bih na kriške sečen paradajz, bez ičega. Sezona mu je, može da se nađe odličan paradajz, a kad je takav, ne treba mu ni so. Uz takav ručak bih popio dva ili tri burbona, možda i četiri. Kiselu vodu bih pio odvojeno, ledenu, 0.7 litara, iz staklene flaše, ako može Pelisterka ili San Pellegrino, skoro da je svejedno, mada ipak Pelisterka ima blagu prednost. Što se burbona tiče, ne bih izvoljevao, samo da nije neki baš krš.

Večera. Svež hleb od belog brašna s debelom korom, izlomljen star ovčiji sir zaliven nerafinisanim maslinovim uljem. Močio bih, hlebom bih jeo. Verovatno bih usput popio flašu hladne bele Malvazije, obične, može neka istarska, domaća.


Broj ljubitelja tvojih knjiga, kolumni i tekstova neprestano se povećava. Šta ti je iz ove perspektive donelo, a šta odnelo pisanje?


Gledajući taj odnos tako, odnelo - donelo, nema dileme, mnogo više je donelo nego što je odnelo. Čak ne mogu da se setim za šta bi to moglo da se kaže da je odnelo, a da nije trebalo da bude odneto. Pisanje mi je uvek donosilo, i pre nego što sam počeo da objavljujem. E sad, kako sam se nosio s tim što mi je donosilo, i što mi donosi, to je druga priča.

Što se tiče sve većeg broja ljudi koji vole da čitaju to što ja pišem, pod jedan moram da priznam da mi to na ličnom nivou prija. Lagao bih kad bih rekao da pišem samo za sebe i da je baš briga šta ko misli. Sasvim sigurno pišem prvenstveno sebi, i zbog sebe, ali to što objavljujem znači da želim da to još neko pročita. Objavljivanje je sigurno vrsta egzibicionizma. U početku me je to plašilo, mislio sam da između ostalog, postoji mogućnost da počnem da podilazim publici, da je ne bih izgubio. Ipak, vremenom sam shvatio da to nije moguće, jer ja izgleda mogu da pišem samo tako kako pišem, i ti načini se menjaju samo u skladu s promenama koje doživljavam kao čovek.

Meni je pisanje lek, tu nema nikakve sumnje, način života, način da preživim, da shvatim sebe i svet koji me okružuje. Ja više ne razdvajam pisanje i život. Ja ako ne pišem, ja ne umem da živim, i s tim sam se pomirio.


U Priručniku iz romana „Najnormalniji čovek na svetu“ piše: „Važno je da roniš i da letiš i da se ne plašiš.“ Koliko hrabrosti, a koliko mudrosti je potrebno da se ispune sva tri uslova?


O mudrosti ne znam ništa. O ronjenju i letenju znam koliko i svi ostali. O hrabrosti znam dosta, jer hrabrost je sve što imam, i ispostavilo se da je to dovoljno da dobijem sve što želim. Biti hrabar ne znači ne plašiti se. Samo budale se ne plaše. Biti hrabar, to znači uraditi i ono čega se plašiš. Zato što sam hrabar, zato mogu da ronim i letim, zato što sam hrabar, zato se povremeno ponašam kao da sam mudar.



Autor: Dragana Ilić

1 comment
This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now