Igor Stanojević: Probijanje leda Beldocs festivalom





Sa selektorom Beldocs-a Igorom Stanojevićem o filmovima i utiscima


Ove godine festival je održan u drugačijem formatu zbog poštovanja mera usled novonastalih okolnosti izazvanih pandemijom. Koliko je ta činjenica uticala na posećenost i kakvi su tvoji utisci nakon uspešno završenog festivala?

Pandemija je svakako uticala na posećenost, ali ono što je za mene najbitnije jeste to što smo uspeli da ljudima ponudimo opciju da posle dugih meseci zakatančenosti pogledaju filmove na velikom platnu, kako jedino dolikuje. Imali smo mnogo rasprodatih projekcija i primetna je bila naročito velika zainteresovanost za nove srpske dokumentarce, što ima veze i sa kvalitetom srpskih dokumentarnih filmova i sa time da su ljudi počeli da shvataju da se velika srpska kinematografija trenutno primarno dešava u formama koje po svojoj prirodi nisu naslonjene na klasičnu dramaturgiju igranih filmova. Presrećan sam što smo probili led i uspeli da napravimo festival, beskompromisno, sa prisustvom brojnih autora i selekcijom koja je u prvi plan stavila filmove koji neće puniti multiplekse, i što smo sve to učinili odgovorno i oprezno prema sebi i drugima.


Slogan ovogodišnjeg festivala “Real Faces. Real Places” asocira na realne priče iz života sa kojima smo se susreli na festivalu. Koliko na tebe iz perspektive gledaoca utiče ta realnost? Prošlogodišnji slogan "Zamisli" sadržao je ideju da je današnji dokumentarac prostor mašte, da se radi o filmovima koji nisu puko beleženje stvarnosti. Njime smo želeli da prikažemo kakofoniju izvrsnosti koju smo doživljavali kada otvorimo katalog odabranih filmova. Ove godine, još i pre dolaska virusa, želeli smo da sloganom i vizuelnim rešenjima prikažemo Beldocs kao mesto gde je moguće opustiti se, uživati, možda dozvoliti sebi nešto više od neophodnih kretnji. COVID-19 samo je još više naglasio koliko je svet postao naporno i frustrirajuće mesto. Prikazani filmovi ne idu niz dlaku, ali njihova hrabrost i konfrontativnost mogu da pruže utočište od učmalosti koja nas okružuje.

Tema specijalnog programa Beldocsa bila je posvećena pitanjima savremenog društva, problemima istraživačkog novinarstva, kao i stanju lokalnih medija. Na koji način možemo podstaći angažovanje mladih novinara u javnom interesu i koji standardi su neophodni profesionalnom novinarstvu? Teško je angažovati mlade ljude da se u današnjem društvu u Srbiji bore za bilo šta lepo i plemenito, budući da se svaki tračak poštenja plevi kao korov. Novinarstvo bi, u teoriji, trebalo da bude etičko nadzorno telo jednog društva, koje poziva na odgovornost. U društvu neodgovornih, takvo nešto jedino i može biti tabu. Ipak, postoje svetle tačke i novinarski kolektivi koji se upiru protiv tog nabijenog im jarma. Ti ljudi su heroji i vredni su svake pohvale.

Na panel diskusiji povodom filma iČovek govorilo se o masovnoj upotrebi novih tehnologija i izazovima koji slede u budućnosti. Šta bi za Beldocs, nakon pandemije bio najveći izazov? Ako ostavimo po strani neverovatnu kompleksnost organizovanja festivala u trenutku kada se ništa sa sigurnošću ne može planirati, ovogodišnji Beldocs je, po svemu ostalom, protekao neverovatno glatko. Nije bilo ozbiljnijih tehničkih problema, svi su bili tamo gde treba i sve je prošlo u najboljem redu. Ali, ostaju nam isti izazovi kao i uvek - kako napraviti još bolji festival, kako angažovati još više ljudi, kako još bolje preneti ljudima ljubav koju gajimo prema filmu?

Koji od nagrađenih filmova je tvoj favorit i po čemu se izdvaja od drugih? Svake godine, na Beldocsu je sve više filmova i svake godine je sve teže i teže odgovoriti na ovo pitanje. Mogu da kažem da me je ove godine naročito radovao veliki broj filmova svetske klase koje su napravili mladi srpski autori, kako dugometražnih, tako i kratkometražnih. Radovalo me je to što je jedan film kao što je Marana Đovanija Beninija i Davidea Provoloa imao svetsku premijeru na našem festivalu. Radovalo me je što smo uspeli da priredimo retrospektivu Maka Sajka i ovog velikog jugoslovenskog autora približimo nekoj novoj generaciji filmofila i filmskih stvaralaca. Kada sve to imamo u vidu, bilo da govorimo o pobedniku srpskog takmičarskog programa, filmu Govori da bih te video, Ulici Sahara 143 koji je pobedio u međunarodnom takmičarskom, Bijelom Božiću koji je proglašen za najbolji kratkometražni film, ili filmovima Drenjine, Pripadnost, Blizanci satkani od sna ili Viktorija, koji su dobili stručne nagrade ili posebna priznanja, moramo imati u vidu da su isplivali na vrh u izrazito jakoj konkurenciji, što je ono što je povod za najveću radost.

Da li za dokumentarni žanr možemo reći da je žanr budućnosti? Dokumentarac je žanr koji je već stigao, koji nije samo budućnost već i sadašnjost.




Autor: Dragana Ilić

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now