Goran Korunović: Tri pesme


***

možda i vredi tugovati za nestalim detetom

čak i kada se roditeljima

jasno predstavi

da im kćer sada bezazleno trči

mrtvim parkovima

ili patiti za uginulim psom

jer je njegova fina srebrna dlaka

uspevala da odagna svu tugu sveta

ali ima li smisla žaliti

za nepoznatim ljudima

za svetlokosom ženom iz susedstva

za koju te ne vezuje ništa

osim želje u prolazu

ili za sredovečnim muškarcem

koji je dobio u životu

sve što si verovao da ti pripada

neka se izdigne nepregledan talas

ili tlo pod nogama neka drhti

svom snagom

da osvane grad u ruševinama

kao predaleki egzotični krajevi

jer veći broj mrtvih

može da pomogne da se zaboravi

koliko je lako mrzeti

žive ljude

(iz zbirke Gostoprimstva, 2011)


***

pišem ti jer si rekao da mogu da ti se obratim kada bude teško. ali sada je bolje nego ikad. ipak ti pišem jer je ovo mesto koje moraš da posetiš. kuda god da krenem, rebra mi uplove u duhove nebeskih tela. vakuum se širi polenom iz usisanih latica. kanapi galaksije klate alke sa vrhova. ali noću sove prolete kroz tunel i probiju reflektore na dalekom ulazu. očekujem te, ako možeš da podneseš da niko posle tebe neće doći. svaka udolina ovde oponaša poljanu, ne bi li eksplozija upala u zamku. naselja su greškom građena na pukotinama. koga god da sretneš u ovom prostranstvu, hodaće tiho, jer će verovati da spavaš. ponekad odem na stari svetionik i podsetim se koliko sam daleko sâm. možda me sada opažaš iza leđa vidika. santa koja se uspravlja iza mene nije moj oživeli saputnik, već vrata koja se zatvaraju za posetioce. bolje je da ne dolaziš. i ne šalji mi nikog

(iz zbirke Crvena planeta, 2014)

ŠAPTAČ

Svi koje sanjam su ga videli

Ali niko ne progovara ni reči

Ne kaže niko drago mi je ili

Radosne nam oči podiže

A tama je mirna

I deca su sigurna

I baklje pasu u vratima

Dok on na ogradi terase čuči

Kolenima pod bradom

Opran od ptica i čeka

Providan kroz svetlo

I neprohodan po noći

Spušta se niz sobu

Kad zaspim

Mlevenim mesom

Da ukrasi prozore

I njuši debla

Ispijena krevetima

I krošnje koje san prokišnjava

Perorezom svlači

Zvukove sa jezika

I poliva me

Lijane gmiže po meni

I sužava mi se ka uhu

I fišek toči

I žvaće po školjkama

Dok svi koje sanjam réže

Ali niko ne grebe ka njemu

Niko da makne

Pljusnuto sedlo

Sa mojih leđa

Kad evo mumlanjem

Troši mi po mozgu

I gura me natrag

Kao tesnu lubenicu

A ja pribran i uspavan ostajem

I vežem oči zatvorene

Jer ako se probudim

Ako se ikada probudim

Odgovoriću mu u lice

Na svaku došapnutu reč

Sahranjenu u meni

(iz zbirke Usta bez kapaka, 2019)




Goran Korunović (1978) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (poezija, 2011), Reka kaiševa (poezija, 2012), Literatura i opasnost (komparativni ogledi, 2013), Crvena planeta (poezija, 2014), Usta bez kapaka (poezija, 2019).




This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now