Filip Gajić: Stvaranje dolazi iz borbe i patnje, ne iz komfora



"Umetnik treba da bude kao monah, isposnik, da služi običnom namučenom čoveku, rastrzanom između porodičnih problema i poniženja na svakom koraku. Ako je monah, onda je njegov položaj u društvu irelevantan, bilo gde i bilo kada..." kaže glumac, reditelj i scenarista Filip Gajić.

O sudbini Dorćolskog narodnog pozorišta, autorskim filmovima, pozorišnom festivalu i novoj knjizi, u razgovoru za naš portal, Filip otkriva detalje.





Idejni si tvorac Dorćolskog narodnog pozorišta, koje predstavlja alternativnu scenu, gde su do danas izvođene mnogobrojne predstave. Kako gledaš na protekli period njegovog postojanja i koliko je bilo teško održati takav vid pozorišta svih ovih godina?


Postojanje Dorćolskog narodnog pozorišta se bliži kraju. Trenutno nije moguće da igramo predstave. Ono što će dalje biti, zavisi od okolnosti kojima ćemo biti izloženi. Za nešto više od tri godine izveli smo 24 premijere. O tome kako smo funkcionisali bez ikakve ekonomske, političke i bilo koje druge podrške još je rano da govorim. Svakako, nismo pali dok svi nisu pali. Ja sam učenik Ljubiše Ristića. Proveo sam mnogo godina u KPGT-u, gde sam naučio da samo posvećenost i upornost i neprekidna spremnost na sve predviđene i nepredviđene nevolje mogu doneti plodove smisla. Formirali smo publiku koja se zaljubljivala i u predstave i u pozorište, zbijen repertoar i veliki broj ljudi koji je osećao da je to najvažnije pozorište. Ne znam da li smo pripadali alternativi. Moja namera je bila da pripadamo narodu, drago mi je da su dolazili iz gornje čaršije da uče od nas. Zbog ispravnog odnosa prema publici i predstavama ošamućeno Biće pozorišta se često budilo baš na našoj sceni.


U medijima se ove godine pojavila vest o prodaji filma "Abrakadabra", čije je snimanje u toku. Šta nam možeš reći o tom neobičnom poduhvatu?


Ideja o tom filmu, pod istim naslovom, nastala je iz prehodne ideje pre više godina, kada sam napisao scenario, koji je bio zahtevan i skup. Onda me je uzelo stvaranje Dorćolskog narodnog pozorišta, a film je gurnut u fioku. Svet se po navici svakodnevno menjao, pa je i tom scenariu isteklo vreme. Prošlu jesen otišao sam u Tršić, tamo iznajmio neku kućicu i napisao nov scenario za nekoliko dana, preciznije – ispalio sam ono, što mi je dugo kolalo u vijugama. I onda čitava ova rigidna godina, pa zatim najava da će se i taj deo Dorćola rušiti, me je primoralo da sve ubrzam, da ne čekam konkurse, jer ću izgubiti i vreme i pozorište. Prodavao sam sekunde unapred, kako bih pokrio tekuće troškove. "Abrakadabra" je magijska reč koja se koristila u drugom veku protiv malarije. Ko je učestvovao u stvaranju filma ili ko je kupio sekunde, je isto kao i da se vakcinisao, niko još nije dobio koronu. Eto tako, može se reći da smo, ako ne u svetu, a onda u Srbiji prvi upotrebili efikasnu vakcinu.

O čemu govori film “Abrakadabra”?


Radnja je smeštena na početak osamdesetih godina, neposredno pred Titovu smrt i vreme nakon nje. Jedna devojka dolazi sa sela, zapošljava se kod čoveka koji živi u toj avliji gde se prepliću ljubavne priče marginalaca, ludaka, danguba, ražalovanog oficira JNA... Tu su i duhovi ubijenih jevrejskih devojčica, ustrojstvo društva, koje se raspada, mesto koje se na polovini filma pretvara u bordel, u kraj jednog načina života, u kojem su vladali druževnost i prosta i tiha solidarnost.

Nakon prošlogodišnjeg, uspešno održanog festivala “Svetkovina sudbina - Zmajski sinovi“, u Dorćolskom narodnom pozorištu je ove godine trebalo da se održi novi festival „10.000 LIA”. Međutim, situacija sa pandemijom je poremetila planove. Kakvi su tvoji utisci nakon prošlogodišnjeg festivala i kakav je program bio u planu ove godine?


Festival "10.000 LIA" je odložen u junu, ali jeste održan u septembru. Izveli smo četiri planirane premijere. Ljudi su po prirodi nesigurna bića, opšta histerija i strah od pandemije su utisnuli bolne ožiljke na mlade ljude. Oni koji su kalkulisali, uneli su u sebe čemer i jad i ojačali sopstvene slabosti. Oni koji nisu odustali takođe su patili, ali su na kraju jeli slatke plodove dovršenog posla. Koliko je prošlogodišnji festival bio gotovo čaroban, toliko je ove godine bio težak i mučan. Ono što je meni i dalje čudno, jeste da država nije htela da podrži izvođenje predstava po kineskim autorima prvi put u istoriji srpskog pozorišta. S druge strane, država će morati jednog dana da reaguje na kriminalan odnos privatnih akademija i FDU prema svojim studentima, to je nešto što nema veze sa tekućom pandemijom, to je višegodišnje moralno posrnuće onih koji organizuju i predaju na tim pseudo školama, na kojima ta deca daju mnogo para, a ne nauče ništa osim da iza svega stoje šakalski principi. I naravno, na civilizacijskom nivou – trend pocepananih farmerki na kolenima, kao izraz spremnosti na klečanje i kukavičluk. Ali pošto država neće reagovati, desiće se neki zločin, pre ili kasnije, ne može tako doveka, samo neka nesreća može da izmeni stanje stvari.

Tvoj autorski film "Sizif K." je 2015. godine, nakog dužeg perioda snimanja, izašao pred publiku i izazvao brojne pozitivne reakcije. Šta tebi znači ovo ostvarenje i koliko je film ispunio tvoja očekivanja?


Tada je moje prvo i jedino očekivanje bilo da napravim film. Da ga dovršim. To je bilo dugo putovanje od šest godina. Za ono što ostaje u vremenu, nužno je da se čovek svojski potrudi. Isto kao i film "Abrakadabra" koji je još uvek u fazi stvaranja rađen je bez banke. Tada sam rekao sebi da nikada u životu više neću ni pomisliti da radim film bez budžeta, ali eto, čovek ne može da mrdne od svoje sudbine... I to je u redu.

Na čemu trenutno radiš i kako su okolnosti ove godine uticale na tvoje stvaranje?


Najzad sam završio roman "Pasja jabuka". Pisao sam ga u vremenskom rasponu od deset godina. Trebalo bi da izađe u januaru. Upravo je gotov prelom. To se sad odvija van mojih napora. Moje trenutno radno vreme je fizikalisanje u pozorištu i montaža filma u studiju.

Na koji način se umetnici mogu izboriti za svoja prava i kako skrenuti pažnju na njihov sve teži položaj danas i ovde?


Umetnik ili to jeste ili nije, i nema veze s položajem. I nikada nije imao povoljan tretman niti treba da ga ima. Umetnik koji gradi karijeru, slavu i položaj nije umetnik već mediokritet i budala. Stvaranje dolazi iz borbe i patnje, ne iz komfora. Čovek koji ima sve – nema ništa. I zašto skretati javnosti pažnju kada velika većina čovečanstva teško živi, nije umetnicima ni gore ni bolje a i postavlja se pitanje zašto da im bude bolje nego nekome ko rintači na gradilištu ili u samoposluzi na kasi. Većina onih koji sebe nazivaju umetnicima izdali su umetnost zarad "korisnog" društvenog položaja. Umetnik treba da bude kao monah, isposnik, da služi običnom namučenom čoveku, rastrzanom između porodičnih problema i poniženja na svakom koraku. Ako je monah, onda je njegov položaj u društvu irelevantan, bilo gde i bilo kada.




Razgovarao: Aleksandar Đoković