Dana Todorović: Velike životne istine se naslućuju, pre nego racionalizuju



Dana Todorović autorka je romana "Z" (Geopoetika, 2019), "Park Logovskoj" (Geopoetika, 2015) i "Tragična sudbina Morica Tota" (Stubovi kulture, 2008). Iako je odrasla u glumačkoj porodici, kao životni poziv izabrala je pisanje. U razgovoru za naš portal, otkriva uz koje knjige je odrastala, kako svakodnevnica utiče na stvaralaštvo i u čemu pronalazi svoju slobodu.



Dano, kako je došlo do odluke da se bavite pisanjem, a ne glumom?


Ideja o glumi kao životnom pozivu me je odavno napustila, odnosno već u ranim dvadesetim. Od tada sam doživela brojne promene (što životne, što unutrašnje) i zato mi se, iz ove perspektive, čini da takva mogućnost nikada nije imala neku ozbiljnu težinu. Ovo nije ništa neobično, jer koja mlada osoba sebe dovoljno dobro poznaje da može sa sigurnošću da tvrdi za šta je predodređena?


Imala sam sreće da u Engleskoj završim studije drame (jedan opšti smer koji je, zbog težišta na analizi dramskih komada, donekle srodan dramaturgiji kod nas), jer iako sam tada bila zainteresovana pretežno za dramu sa glumačkog aspekta, čini mi se da mi je znanje koje sam na studijama stekla kasnije pružilo dobru podlogu i za književnost.

Kada razmišljam o svojoj ljubavi prema pisanju i o tome šta je zapravo presudilo da se opredelim za pisanu reč, recimo da je to bila neka moja potreba da kroz imaginaciju i priču (odnosno, na presenen, metaforičan ili alegoričan način) istražujem životne istine i filozofije i da, uprkos mraku koji je sastavni deo čovekove egzistencije, pronalazim neku iskricu svetlosti i smisla.


Vaš roman "Park Logovskoj" je nakon objavljivanja dostigao veliki uspeh. U njemu spajate humor i mrak ljudske duše, što Vas svrstava u društvo velikih pisaca poput Bulgakova i Puškina. Vidite li sebe u tom krugu u budućnosti?


Hvala Vam puno na tim lepim rečima, ali, naravno, daleko sam ja od tog društva. Mada tu postoje neke tematske sličnosti, pre svega je u ovom romanu na delu jedno otvoreno poigravanje sa stilom klasične ruske književnosti. Poigravanje samo po sebi podrazumeva izvesnu lakoću, pa zato bilo kakve paralele sa ovim piscima ne mogu da shvatim previše ozbiljno, već ovaj svoj roman vidim kao neku vrstu skromnog omaža mojim književnim idolima, kao sto su Gogolj i Bulgakov. Videćemo šta će budućnost da donese za mene kao pisca, ali ono što sigurno znam jeste da uvek volim da probam nešto drugačije, da sa svakim novim romanom postavim sebi nove izazove. To me održava zainteresovanom za ono što radim.


Uprkos Vašim rečima da Vam matematika nikad nije bila jača strana, u romanu "Z" uspešno ste glavnog junaka uokvirili u matematičku jednačinu. Šta Vas je navelo da spojite ono što volite, sa nečim potpuno suprotnim?


Teze u ovom romanu koje se odnose na matematiku veoma su udaljene od one suvoparne matematike koju smo učili u školi i najpre ukazuju na prisustvo matematičkog sklada i savršenstva u svetu oko nas - u prirodi, umetnosti, muzici, arhitekturi, kao jedan od dokaza o univerzalnosti sveta u kome živimo. Matematika u smislu formula i jednačina samo je jedna nekonvencionalna početna osnova za razvoj radnje i nije potrebno da čitalac poseduje bilo kakve matematičko predznanje, dok je suština romana u filozofsko-metafičkim pitanjima koje postavlja.


Uz koje knjige ste odrastali i postoji li neka kojoj se uvek vraćate?


Prvi put sam počela da naslućujem da je književnost nešto posebno kada sam se susrela sa knjigama Isaka Baševisa Singera. To je onaj trenutak kada se zainteresujete za knjige koje roditelji drže na policama, a njegovih smo imali veliki broj (mislim da je mom ocu bio jedan od omiljenih pisaca). Mada u tom uzrastu nisam mogla u potpunosti da ih razumem i doživim na način koji odgovara veličini ovog pisca, prijala mi je atmosfera u njegovim romanima i pričama, i sigurna sam da su imali uticaj - pa makar i suptilan - na moj umetnički senzibilitet. Sećam se da sam nastavila da ih čitam i kad sam se preselila u Njujork, gde sam započela studije, i da su me priče iz života jevrejskih doseljenika u Njujorku, zbog sukoba mentaliteta i usamljenosti koju sam i sama tada osećala, podsećale na dom.


Nemam običaj da isčitavam knjige više puta, pa čak ni svoje omiljene, jer se uvek na vidiku nađe neka nepročitana knjiga koju jedva čekam da dohvatim, ali se delima Oskara Vajlda uvek rado vraćam.


Može li se pisac odupreti svakodnevnici i u kojoj meri ona utiče na stvaralaštvo?


Mislim da ne postoji osoba koja u potpunosti može da se odupre. Svi smo mi ljudi, i dok god živimo u ovom svetu i u ovoj fizičkoj “realnosti” i od nje imamo šta da naučimo, prolazićemo životne lekcije kao sastavni deo ljudskog iskustva. Međutim, jako je važno - a čini mi se da se tada životne promene lakše i podnose - da čovek pokuša da zaštiti ono u šta veruje i svoje unutrašnje biće.


Mada ja nisam jedna od njih, ima pisaca kod kojih svakodnevica igra važnu i pokretačku ulogu u kreativnom procesu. Postoje ljudi koji su veoma okrenuti aktuelnim društvenim ili dnevno-političkim pitanjima, i iz njih crpe ideje za svoj rad, kao što postoje ljudi koji su, po samoj svojoj prirodi i nekom unutrašnjem sklopu, više okrenuti nekim drugim temama. Ne kažem da su jedni nužno mudriji od drugih, već da se naprosto ljudi i ljudski putevi razlikuju i da svaka duša ima neku svoju sferu delovanja, kao i da sva pitanja - kako lokalna tako i univerzalna - pronalaze svoje mesto u razvoju čovekove svesti.


Šta vas pored pisanja oslobađa i gde tražite odgovore na pitanja koja sebi svakodnevno postavljate?


Najviše me oslobađa muzika - sviranje i stvaranje muzike. U ovome sam oduvek uživala, ali to radim isključivo za sebe i u privatnosti svog doma. Mislim da nikada ne bih mogla da se bavim muzikom javno jer ona podrazumeva dozu spontanosti i prepuštanja koja meni teško pada, pogotovo pred drugim ljudima. Pisanje mi, s druge strane, dozvoljava da se prepustim trenutku i emociji u samoći. Ali, kao što znamo, nekada nam je potrebno upravo ono što nam najteže pada, pa mi se tako čini da i mene muzika postepeno oslobađa kočnica.


Srećna sam što mogu da primetim da što sam starija, postavljam sebi sve manje pitanja. Verovatno je to onaj trenutak u čovekovom rastu kada shvati da se velike životne istine naslućuju pre nego racionalizuju. Trudim se da što više uživam u svemu što radim i da poštujem sopstvene unutrašnje zakone, sa verom u sve ono što mi ovaj čudesni univerzum donese na put.





Razovarala: Dragana Ilić