Bane Jevtić: Teško je baviti se stvaranjem imaginarnih svetova u apsurdnoj realnosti



Sa Banetom Jevtićem o glumi, slikarstvu i planovima




Nakon cele situacije sa pandemijom, koja je verovatno najviše pogodila umetničku i kulturnu scenu, možeš li nam reći kako je ona uticala na tebe?

Biću realan pa ću reći da sigurno utiče manje nego na rudare, lekare, ljude koji imaju decu. Ali svakako su, osim tehničkih obustavljanja procesa, obustavljeni i olabavljeni i moji kreativni potencijali. Jako je teško baviti se stvaranjem imaginarnih svetova u jednoj totalno apsurdnoj realnosti. Vidim da su trendovi obuzeli svetske umetnike da se već o jadu zabave, pa se kroz umetnost ove godine uglavnom protežu motivi maski, masovnog straha i apokalipse. Meni je, kao umetniku, uvek potrebna vremenska distanca jer nisam afektivni stvaralac.

Zanimljivo je da kao dete nisi gledao crtane filmove, a sada satima sediš u gluvoj sobi i radiš sinhronizaciju istih. Šta te navelo da se oprobaš u tome, a šta te motiviše da iznova prihvataš uloge?

Ja sam kao dete obožavao reklame. Crtaći su mi bili dosadni i predvidivi. Da, sada sedim satima u nekoliko različitih studija, sinhronizujem do besvesti, i prilično uživam u tome, jer je gluva soba jedna nerealno mala prostorija ali prepuna neslućenih mogućnosti, u njoj možete da evocirate dečiji zanos i odsutnost i bivate šta god vam padne na pamet. Ne sećam se šta me tačno navelo, verovatno isto što i svakog glumca koji mora da prođe kroz taj “sektor”, ali zadržava me i motiviše sve intenzijivnija prepoznatljivost. Neretko me prijatelji pozivaju pa poture svom detetu slušalicu da im telefonski odigram njihovog omiljenog lika iz Patrolnih šapa ili Nindža kornjača. Naravno da me obavezuje i to što sam jedan od najboljih glasovnih glumaca u Jugoslaviji.

Uprkos savetu Sonje Savić da ne upisuješ glumu, ipak nisi odustao od tog poziva. Završio si akademiju u klasi Mirjane Karanović. Kako iz ove perspektive gledaš na taj izbor i na poziciju glumca danas?

Ah… ja i moji izbori. Kao da se uvek sve odvijalo mimo mene. Možda je istina ono da ne biramo mi nego bivamo odabrani. Sada gledam na to kao nešto od čega nisam mogao niti želeo da pobegnem. Drama me je jurila, a ja bio spor pa tako i ulovljen. Jednom kad vam istraživanje drame uđe u krvotok, zaraženi ste zauvek. Još ako vas, kao mene, ne zadovoljava samo scena, onda morate da je hirurški obrađujete sa svih strana, i izvođački, i autorski. To nije ambicija, bar kod mene, to je evokacija i apelovanje na više svesti dramskih organizama. Pozicija glumca danas, verujem, nije promenjena od antičkih vremena. Bez obzira na okolnosti, glumac je glumac bilo kad i bilo gde, uspešan ili ne. Moja pozicija nije naročito sjajna iako sam priznat od strane kolega pa i publike, ali sam neko ko za ovo vreme previše priča, ali još više misli. Trenutno nije velika potražnja za ljudima koji misle i pritom traže odgovore na pitanja. Sad smo u jednom procepu u kom hiperprodukcija zahteva plitku misao, mali broj godina, i prijatnu spoljašnjost, sve ostalo je manje bitno. Neće reditelji i producenti da se bakću sa mnom dok pored mene imaju prelepog mladog glumca koji ćuti i izvršava direktive. Pa zamislite da se mlate sa mnom i s mojim godinama i mojom egzegezom? To ovo vreme ne podržava, jako je jednostavno. Svakako da ih ima, jako malo doduše, npr. Miša Radivojević, Ivan Bakrač, Mina Đukić, ali opet je moj izbor mimo mene napravio pravu stvar.

Pored glume i pisanja baviš se i slikanjem. Taj talenat si otkrio veoma rano. Koji motivi su uglavnom zastupljeni na tvojim slikama?

Jako rano. Skoro sam pronašao neke svoje crteže iz najranijeg detinjstva, i oni su zapravo sjajni. Prava mala nevina umetnička dela. Slučajno, datumi na tim crtežima kazuju da su nastali neposredno nakon Titove smrti, i na njima su portreti ljudi, jedna jako izražena impresija, tehnički nevešta ali misaono vrlo jasna i zabavna. Četrdeset godina kasnije sam i dalje portretista, i ljudska lica su jedini motiv koji je prisutan. Slikajući sam otkrio da se duša ne nalazi iznad želuca, gde ljudi vole da pokažu prstom, nego baš u licu, ne znam još uvek tačno u kom delu lica, ali je tu. U pogledu, kosi, tu je negde. Tehnike često menjam, od ulja i akrila do akvarela koji me trenutno jako zabavlja.

Da li imaš u planu neke izložbe svojih radova i kako ljudi mogu doći do istih?

Ja imam u planu i Oskara za glumu i scenario, imam u planu i izložbu u MOMA-i, ali nedostatak ambicije mi tu uvek nekako podmeće nogu. Pred sam početak bilo kog kreativnog procesa imam utisak da baš tad počinjem da radim najznačajniju stvar u životu, da bi se tokom, i na kraju, ispostavilo da sam obavio jedan intiman čin za koji nisam siguran ni da li, ni kako da prezentujem javnosti. Svakako ću tokom jeseni i zime dosta slikati i spremati izložbu, to je sad već izvesno, ali ću se potruditi da ne bude virtuelna zahvaljujući pandemiji, nego ću obezbediti mojim portretima plezir da se nađu oči u oči s ljudima.

Film „Maleš“ za koji si napisao scenario, dobio je pozitivne reakcije, kako na domaćoj, tako i na inostranoj sceni. Šta nam možeš reći o tom filmu i da li je on ispunio tvoja očekivanja?

Evo upravo se na današnji dan dogodila premijera Filma “Maleš” u Drami, najvećem festivalu kratkog filma u ovom delu sveta. Moram da priznam da je i on, kao i moj prethodni scenario, bolje prošao u inostranstvu nego ovde. S te strane je svakako ispunio očekivanja :) iako je to jedna univerzalna melodramska priča o svetu koji nestaje, mnogo više se dopao npr Japancima nego Srbima. Bez obzira na njegov uspeh ili neuspeh, taj film, pored neopisivog zadovoljstva tokom rada na njemu, ima jednu visoku umetničku i emotivnu vrednost, a u vremenu koje dolazi, imaće i jedan patinirani filigranski pečat, to govorim bez ikakve skromnosti jer sam u to ubeđen.


Tvoj igrano-dokumentarni film „Magija“, koji je sniman na Homoljskim planinama, beleži realne scene  obreda, koje vračare vrše na tebi.  Kakva iskustva nosiš sa snimanja i kako je došlo do ideje da se baviš tom tematikom?

Ah, pričamo o mom najvećem koautorstvu, sa Milinom Trišić i Dušanom Vojvodićem, i ujedno mom najdužem projektu. Film smo snimali šest godina, sa pauzama naravno, i on obuhvata jedan veliki socijalno-medijski eksperiment. Užasno se bojim da me zbog njega ne obuzme dokumentarizam, pa da se u budućnosti posvetim samo njemu. Ta vrsta uzbudljivosti gde nema gašenja kamere niti klape je nešto posebno. Mi smo se, radeći ovaj film, susreli sa živim ljudima koji kao konstrukt zaista ne postoje ni u kinematografiji. Sakralni obredi, višečasovni rituali, ljudi “s one strane” misticizma, njihovi “klijenti”, razgovori sa mrtvima, bacanje munja i “ubijanja vampira” kostima kopileta su kadrovi zlata vredni. U centru svakog zbivanja i “Žrtva” rituala - ja… pa kakva privilegija. Osim filma, napravili smo i pet epizoda, u kojima je na jedan atraktivan način transponovana univerzalna ljudska potreba za utehom ali i strahom, sa primitivnih magijskih obreda na svetsku medijsku scenu. Od ideje do realizacije smo došli svi zajedno, mislim na nas autore, ostalo je samo da i publika vidi rezultat, što će se nadam se, jako brzo desiti, a ono u šta sam siguran jeste da niko neće ostati imun ili netaknut ni na samu priču, niti na naš pristup istoj. Jer se tu ipak radi o jednoj vrloj autentičnosti, pomeranju granica u svakom smislu, i jednom dubokom istraživanju drame koje, slobodno mogu da kažem, obuhvata epohu od antičke tragedije do tragedije savremenog svetskog poretka.




Autor: Dragana Ilić

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now