Andrea Popov Miletić: Pisac uvek ima odgovornost za napisanu ili izgovorenu reč





Sa Andreom Popov Miletić o romanu, blogu i savremenoj književnosti



Tvoj roman “Pioniri maleni, mi smo morska trava” koji je 2019. godine, objavio Treći trg, ušao je u uži izbor za NIN-ovu i Vitalovu nagradu i vrlo brzo pokupio veliko interesovanje čitalaca širom regiona. Šta je tebi lično donela njegova popularnost i da li se nešto promenilo kod tebe u stvaralačkom smislu?

Iako sam po svojoj prirodi i ubeđenjima izričito protiv bilo kakvog takmičenja, to što su me članovi žirija uvrstili u izbor za NIN-ovu i Vitalovu nagradu donelo mi je vidljivost kakvu nisam imala. Pioniri su učinili da me čitalačka publika i kritika za koju sam do sada bila nevidljiva shvati ozbiljnije i uopšte imenuje spisateljicom. S početka, osećaj je kao da si se na javnom mestu skinula gola i svako ko prođe ima neki komentar na tvoje telo, a posle se navikneš. Mnogi mediji su objavili odlomak iz romana, prikaz knjige ili intervju sa mnom, porede me sa drugim imenima sa književne scene, ubrajaju me, to je za mene potpuno novo. Roman živi nezavisno od mene. Preko društvenih mreža mi se javljaju čitaoci koji bi da podele svoje oduševljenje knjigom i to mi, naravno, prija. U stvaralačkom smislu ne menja se mnogo, ideje oblikujem lagano kao i obično, samo mi sada jedan mali crv govori da su očekivanja čitalaca veća i da naredna knjiga mora biti na istom ili višem nivou. Sa temom ovog romana koja je za mene predstavljala veliko breme sada sam konačno završila i mogu da idem dalje rasterećena, ka drugim temama.

Zajedničkom odlukom predstavnika Fondacije „Novi Sad 2021“ i urednika časopisa „Polja“ Alena Bešića, bila si na rezidencijalnom programu za pisce u Pečuju. Kakve si utiske ponela i kako je na tebe uticao kulturni sadržaj tog grada?

To je bio prvi rezidencijalni program u kojem sam učestvovala. Mesec dana sam bila sama u Pečuju, prepešačila sam ga uzduž i popreko, skupljala sam utiske i procesuirala ih, a raspisala sam se tek kad sam se vratila kući. Vrlo zgodna stvar je što na rezidenciji možeš da se posvetiš sebi, pisanju, čitanju, iskustvima, bez brige za egzistenciju. Tu još malo utvrdiš koliko poznaješ sebe, koliko si disciplinovana, a koliko ugađaš sebi, koliko gledaš sebi kroz prste, koliko si društvena ili nedruštvena, koliko možeš sama sa sobom i kako suštinski provodiš to vreme koje ti je dato. Svako ko se bavi pisanjem, treba bar jednom to da iskusi. Kad si u gradu u kojem ne razumeš jezik, onda uroniš u introspekciju i što je još važnije, sve oko sebe doživljavaš vizuelno i taktilno, ali pojačano. S obzirom da ne možeš da „uhvatiš“ neki dijalog u prolazu, uzvik, fazon, natpis, reklamu, parolu na ulici (kao što obično radiš) postaješ posmatrač prizora koji nemaju ton, a ostalo dopisuješ, domišljaš. Pečuj je gradić u kojem sam osetila ljupkost uličica i parkova, kontraste arhitekture, nežnost žolnai keramike, lucidnost savremene mađarske umetnosti, ali i pogled na beskućnike na surovoj zimi. Realnost je da si na rezidencijalnom programu izvađena iz konteksta, da si pauzirala svoj život koji te čeka kad se vratiš sa svim onim drugim poslovima osim pisanja koje treba da radiš i sa svim onim ulogama osim spisateljske koje treba da ispuniš.

Radila si na scenariju dokumentarnog filma Nenada Miloševića „Voli i ćuti“. Kakvo iskustvo ti je doneo taj angažman?

Teško i lepo. Taj film koji je menjao radni naslov nekoliko puta (trenutno se zove „Pred buku“) o potrazi za domom i središtem koje nas određuje, a u kojem se prepliću dokumentarno i igrano nažalost još uvek nije do kraja realizovan, u fazi je snimanja. Pisanje za film je potpuno drugačije od pisanja proze, sve mora biti vizuelno ostvarivo, a svaka reč naratora mora imati utemeljeno opravdanje zašto je tu.

Tvoj blog „Čajanka pod stolom“ postoji na internetu već nekoliko godina. Šta za tebe lično on predstavlja?

To je moje igralište na kojem mi je sve dozvoljeno. Tamo nema drame hoće li mi objaviti priču ili neće, da li je priča dovoljno dobra, da li je tema politički korektna, da li je dopadljiva. Nema lektora, urednika, zahtevnih čitalaca ili književnih kritičara koji imaju visoke standarde, ne mislim ni na koga, samo pišem i objavljujem. Blogeri ne ulaze u čitanke. Ne kačim blog postove redovno, ali kad objavljujem činim to bez zadrške i cenzure, to je moj prostor koji uređujem po svom ukusu. Koliko god otrcano zvučalo, taj blog je i moja terapija. Analitika bloga mi je lakmus papir: koliko ljudi čita moje priče, koje priče najviše čitaju, iz kojih zemalja dolaze moji čitaoci. Postoji uvreženo mišljenje da ljudi koji vode lični blog imaju previše samopouzdanja bez pokrića, da nisu ništa drugo do skribomani bez talenta, jer božemoj kad bi to što pišu valjalo, ne bi na tamo nekom blogu u nekom skrivenom kutku interneta to morali da objavljuju. Ljudi veruju da samo ono što se štampa prolazi kroz neke filtere kvaliteta, da neki arbitri dobrog ukusa odlučuju o tome, pa to zasigurno poseduje književnu vrednost, a zapravo znamo šta se sve štampa i koje su to količine literarnog smeća. Blog je dostupniji od štampanog primerka, i pisanje i čitanje je svakome dozvoljeno. Ne moraš da platiš da bi čitao. Ne moraš da živiš u Srbiji da bi čitao moje priče. Uz to, i ekološki je.

Kakva je uloga pisca u savremenoj književnosti i u kojoj meri može uticati na promene savremenog sveta?

Ne treba se zavaravati time da pisac može uticati na čitave društvene grupe i doneti nam neki bolji svet, ali verujem da može uticati na pojedinca, a pojedinci dalje utiču na druge pojedince i sve je to lančana reakcija. Pisac uvek ima odgovornost za napisanu/izgovorenu reč. Mogućnosti su razne: pojedini pisci/spisateljice su u stanju da stvore delo koje će „pomeriti“ čitaoca, osvestiti ga, naterati ga da se zamisli, preispita, identifikuje, podstaknuti ga da više čita/piše, stvara, dati mu iskustvo koje će ga promeniti i on će dalje kroz život i svet ići sa još jednom knjigom ugrađenom u sebe, a sasvim je zadovoljavajuća promena i ako književno delo nekome priušti zadovoljstvo, uspe da ga zabavi, skrene mu misli sa teskobne svakodnevice, nasmeje ga, popravi mu dan.

Koje teme po tvom mišljenju trebaju biti zastupljene u savremenoj književnosti i šta je to čemu autori treba da teže?

Stekla sam utisak da su se autori (među kojima sam i ja) više okrenuli ka unutra da kopaju po sopstvenom izgubljenom vremenu, a volela bih da se više okrenu ka spolja ili bar naprave nekakav balans između ta dva (ličnog i društvenog). Šta je ono što živimo: strah, nesigurnost, diskriminacija, nasilje, oduzimanje ljudskog dostojanstva, tlačenje ljudi. Autori treba da budu hrabri, da nas iznenade, da pišu o onom što im je važno bez cenzure, a naročito bez autocenzure, da daju glas marginalizovanima, da gledaju oko sebe kako drugi ljudi žive, što naravno ne znači da je dovoljno samo to da obrađuju društveno-angažovane teme bilo kakvim stilom. Da ne teže ka kopiranju tzv. velikih autora da im se ne bi ukočio vrat od gledanja u kule od slonovače, da pišu kao što govore, da pišu kao što vole da čitaju, da se ne zanose trenutnim uspehom, da se povežu sa drugim piscima raznih generacija, da se izbore da budu plaćeni za učešće u književnim programima, panelima, javnim čitanjima itd. jer biti pisac nije ni hobi niti je pisac nekakvo romantizirano biće koje ne jede, ne pije, ne plaća račune, voli da živi u bedi i poklanja svoje vreme i talenat na dar.

Na čemu trenutno radiš i da li je možda u planu objavljivanje nekog novog književnog dela?

Trenutno radim na kratkim pričama i zacrtala sam sebi da će moja sledeća knjiga biti zbirka kratkih priča i da će one biti zabavne, sveže, duhovite i socijalno angažovane. Priče koje skeniraju i prokazuju razne društvene nepravde. Koga interesuje kako će to izgledati, može naći moj facebook nalog i tamo pročitati jednu moju novu priču koja je u biti osveta kroz fikciju i apsurd. Likovi, njihove osobine, razgovori i fabula su izmišljeni, ali priča je inspirisana novinskom vešću da se direktorka Centra dečijih letovališta „izolovala“ u državnom odmaralištu na planini tokom pandemije u martu i aprilu. Zbog nje i njene ekipe grejan je ceo objekat, pravljen poseban jelovnik, ljudi su morali da rade.




Autor: Dragana Ilić

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now