Ana Marija Rosi: Čekajući normalan život


Nakon uspeha sa filmom "Ajvar", koji je prikazan na brojnim festivalima i koji je više puta nagrađivan, rediteljka Ana Marija Rosi za naš portal govori o umetničkim izazovima, inspiraciji i uticaju životnih okolnosti na stvaranje.



U jednom od intervjua kažete da od gubitaka niste uspeli da pobegnete i da se sa njima niste razračunali. Koliko na Vaše stvaranje utiče Vaš privatni život?


Ako se baviš bilo kakvom umetnošću, tvoj privatni život neminovno utiče na ono što radiš. U ovom slučaju se odnosio na ono što su u tom trenutku bila moja interesovanja. Razračunavati sa gubicima može se na različite načine. Ako se baviš filmom, onda imaš privilegiju da to činiš na najkreativniji način. Da posle jednog dugotrajnog procesa vidiš konačan produkt te borbe i da neko te emocije prepozna i oseti kao sopstvene. Ima još jedna dobra stvar u bavljenju sopstvenim problemima kroz umetnost – lakše ih relativizuješ. Dođeš do onog stadijuma kad se osvrneš na situaciju koja ti je delovale kao mrtva tačka i vidiš sa osmehom da si je prevazišao. Zato sam se zezala da mi je „Ajvar“ prištedeo nekoliko godina terapije.

Umetnosti ne bi bilo da ne postoji problem, muka, dilema, pitanje, sukob, patnja... To koegzistira sa svim onim plemenitim emocijama kojima težimo. To skupa čini život. Ne postoji umetnost neutemeljena u životu.


Šta Vas najviše inspiriše, a šta predstavlja najveći izazov tokom rada na nekom projektu?


Svaka faza procesa rada mi se u tom trenutku čini kao najvažnija. I sve vreme se trudim da ne pogubim negde, usput, jasnu sliku šta želim i zbog čega baš na taj način želim da izguram. Da ne izgubim onu osnovnu premisu šta pravim i zašto to radim. To je onaj najintimniji segment rada, onaj koji je samo meni bitan. Ostali delovi tog procesa rada uključuju i ostale saradnike i u svakom, bez izuzetka, uživam. Raduje me sve, od odabira lokacija i kreiranja vizuelnog identiteta nečeg, što je bila prvobitna zamisao u glavi, do glumačkih proba i rađanja likova, do igranja u montaži kad to nešto, sastavljeno od gomile gigabajta materijala u kojima glumci daju najbolje od svog najličnijeg što imaju i na kraju postaje neki živi organizam. Čak mi se čini da postoji jasan trenutak kad vidiš da je materijal postao gotov film i da je tad trenutak da se pozdravite i da ga pustiš da ode. To je ono lepo, ono zbog čega se baviš filmom. S druge strane, ono od čega strepiš je, naravno, da ti se u tom procesu rada ne desi nešto na šta ne možeš da utičeš. Ali sa tim se razračunaš na početku, kažeš sebi da u životu inače ne znaš kad može da ti padne cigla na glavu i da je najbolje da voziš dok traje.


Da li tokom procesa stvaranja razmišljate o reakcijama publike?


Ne. I to bi bio najkraći i najistinitiji odgovor. To se odnosi na film, kad radiš nešto svoje. Recimo, radeći „Ajvar“ nisam imala nikakvu kalkulaciju kojoj ciljnoj grupi je namenjen, koliko će ga ljudi gledati i kakve će biti reakcije. Nije me uopšte zanimalo. Nije mi čak ni palo na pamet. Bila sam mirna onog trenutka kad sam sama bila zadovoljna filmom. U tom momentu on je imao jednog gledaoca, onog prvog i meni se činilo da je dovoljno. Bila sam spremana i na petsto, i na pet hiljada, i na pedeset hiljada. Ne mogu da kažem da je to svejedno, ali radila sam ga kao da je, zaista, svejedno. To je poštenije prema sebi i puno lakše. Zato sam mogla da uživam u reakcijama ljudi kojima se dopao i da me ne pogode reakcije onih kojima se ne sviđa. I jednih i drugih će uvek biti i to svako, iole razuman, zna. Ipak, kad uopšte ne razmišljaš o prijemu kod publike, bude i nešto što te iznenadi. Mene su najviše iznenadile reakcije mladih ljudi, onih kojima, po svim predviđanjima onih koji se bave ciljnim grupama, ovaj film u startu nije bio namenjen. To se, recimo, ispostavilo kao pogrešno. Najveći broj poruka sam dobila baš od mladih ljudi. I to me svaki put podseti na ono što inače mislim – ne smemo da potcenjujemo gledaoca, što se vrlo često čini. Moramo da pođemo od toga da smo svi, pre svega gledaoci. Pa tek onda nekakvi autori.

Kad radiš na televiziji ili na serijskom programu kome je neko drugi kreator, onda imaš drugu vrstu odgovornosti i moraš da razmišljaš i o očekivanjima i željama onog ko je osmislio taj projekat. Ne mogu da smetnem s uma da taj kreator i producent, za razliku od mene, može i ima pravo da razmišlja o reakcijama publike, i da ne mora da se kocka kao ja. Na tu vrstu kockanja ima pravo samo onaj ko je izborio novac za projekat.


Koliko je uspeh filma “Ajvar” uticao na Vas i da li je nešto promenio u Vašem radu?


Samo sam ljudima malo vidljivija, toliko. Jednako se mučim nad svakom rečenicom pred praznim ekranom, jednako lupam glavu da li od moje privatne muke može da se napravi priča koja će imati i neki univerzalniji smisao, koliko je to dramski moćno, gde moje lično prestaje da bude banalno... Isto si pred velikim „ništa“ od koga treba da stvoriš „nešto“, samo sad postoje i nekakva očekivanja. Tuđa i sopstvena. Tuđih sam se rešila u startu i ne dotiču me previše, ova sopstvena su daleko veća i teža.


Iako ste još od detinjstva pokazivali ljubav prema glumi, Vaš poziv su postali scenario i režija. Kada je i kako došlo do te odluke?


Od osnovne škole sam išla u dramsku grupu ali, moram da priznam, nikad nisam želela da budem glumica. I tada sam želela da budem reditelj. To je, ako ćemo iskreno, jedino čime sam ikad želela da se bavim. I to filmski reditelj, nikad sebe nisam videla u pozorištu. Film i televizija su bili i ostali jedino u čemu se osećam komotno i dobro. A dramska grupa je bila od koristi za moje buduće zanimanje. Rad s glumcem nije samo jedan segment pravljenja filma. To je onaj esencijalni i najvažniji deo posla reditelja. I ako ne spoznaš značaj glumca i ne savladaš veštinu rada sa njima, najbolje je da se tim poslom ne baviš i da se posvetiš animiranom ili dokumentarnom filmu. Ne znam kako je danas na Akademiji, ali kad sam ja studirala, na filmskoj režiji nije postojao predmet „Rad s glumcem“, i mislim da je to nedopustivo. Pozorišni reditelji su od prve godine gradili neki odnos sa kolegama s glume, a mi smo se spoplitali u kadru kako smo znali i umeli. I mogu da kažem da je meni to iskustvo dramske grupe pomoglo jer sam dosta rano naučila da je glumac istovremeno i moćno i najkrhkije biće na svetu. Da ima samo sebe, tekst i tebe kao reditelja, da si mu ti kao reditelj, i tvoja vizija onog što si zamislio jedini reper i smernica u trenutku dok stvara ulogu. Ako već očekuješ da se ogoli i da ti pruži najbolje od sebe, onda moraš da znaš kako da sviraš po tom instrumentu. On je tanan i osetljiv, može da proizvede božanski zvuk, ali možeš i da ga raštimuješ i oštetiš ako si bahat i neuk. E, to nas niko nije učio na fakuletetu. Na igranom filmu ne postoji reditelj bez glumca, ni glumac bez reditelja. Eto, utoliko me u životu zanima gluma.


Bili ste deo filma ''Neke druge priče'' koji je nastao kao zajednički projekat rediteljki iz zemalja bivše SFRJ. Šta nam možete reći o tom iskustvu i kakvi su Vaši utisci nakon pomenutog ostvarenja?


Uvek ću biti zahvalna Nenadu Dukiću koji je osmislio i producirao taj film, u takvoj formi. Mislim da bi taj film bio zapaženiji u Srbiji danas, nego kad je snimljen. U poslednjih nekoliko godina se dogodio MeToo pokret, posle koga je svuda, vidimo i kod nas, nedavno, ženski glas dobio neki drugi smisao. Žeski problemi, žensko pitanje, žensko pismo, kako god to danas zvali. „Neke druge priče“ su bile u svakom smislu ispred svog vremena, makar kad je o široj domaćoj bioskopskoj publici reč. Taj film je obišao četrdesetak festivala, neke veoma značajne medju njima, dobio nekoliko nagrada, sve rediteljke su posle toga snimile duge igrane filmove i nastavile da se bave svojim poslom. Okupio je i u autorskom i u produkcionom smislu ekipu od Triglava do Đevđelije, uključujući i Irske koproducente i Eurimage i čini mi se da bi, da se pojavio prošle godine ili danas, u Srbiji bio predmet velikog broja rasprava i daleko većeg odjeka u medijima i punih bioskopskih sala. Taj film je imao u fokusu ženu, trudnoću, stvaranje novog života, žensko pravo na izbor, žene su bile glavne junakinje svih priča i one su se za ta svoja prava borile na različite načine. Jako volim taj film i zato što je prvi, bio mi je neka vrsta vatrenog krštenja i lične karte.


Šta trenutno radite?


Čitam, pišem, gledam serije i filmove i čekam da ponovo zaliči na normalan život.






Razgovarao: Aleksandar Đoković