Aleksandra Jovičić: Pet pesama




Leto


Sa Švanjskog mosta

ispod koga je lenjo proticao Drim

skakali su hrabri mladići.

Ne pamtim njihova imena,

samo odsjaj sunca na bronzanoj koži

i gužvu i žagor bezbrižnih ljudi.

Još uvek srećem bezbrižne ljude,

ali su to odavno oni drugi

nama nimalo nalik

i progonjena uspomenama

rovarim po prošlosti da se setim još neke

zaboravljene reči

koja će mi bliže objasniti nas kakvi smo bili.

***


Iz tamne noći koja se meri miljama

izranjaju igre skrivalice reči nepomenice

glava puna tričarija

okrnjeni stihovi nepoznatih pesnika

tople ruske oči

tatarski krivi nos

i niska bisera oko vrata

na fotografiji drage žene.

Opet miriše vetar na primorske gradove

slobodu pučine

treperenje krošanja

i puca kamen na avgustovskom suncu.

Srušeni su mostovi zaboravljenih neimara

smrvljena je mladost i osmeh i snovi

neubedljive su pesme koje uporno pišem

o izmišljenim događajima

onome što jesam i onome što nikada neću biti

tebi ili bilo kome.

Svrbe me tabani, davi me korenje

poplaveli prsti od čekanja

da život konačno počne

dok osećam da neumitno prolazi.



Devojčice leptiri

Gde su sada devojčice leptiri

iz uspavane srednje klase

sa uštirkanim kragnicama

i rukama od svile?

One što veruju u svakojake laži

i misle da je život staza posuta laticama

dok rastu pod staklenim zvonom.

Izvan zvona je svet za kojim su čeznule,

ne znajući da

izvan zvona su vatre

rafalne paljbe

silovanja i kasapljenja

izvan zvona je svet u kome odavno niko ne

štirka košulje.



April

Sunce u okviru od mraza

Razdragani maslačci

Radoznala jagorčevina

Nekada smo i mi bili radoznali

Pa smo kidali latice žutog cveća

Žvakali ih pretvarajući se

Da nam to prija

U brdima iznad grada sakrivene su tajne

Iskopani su prvo rovovi

Pa onda rake

U brdima iznad grada

Boravi tvoja duša

Odbijajući da zakorači u svetlo.


Narodna pesma

iskočio pred mene iz epskog deseterca

zaturio negde usput buzdovan i

vernog dora

odlepršao mu sivi soko sa ramena

i slomila se sablja

tugovao za Kosovom

oponašajući srednjovekovnog despota

govorio o čojstvu rečnikom čoveka

našeg veka

ja sam se smejala

i pitala ga zašto je knjiga Marka Miljanova

tako tanka

kada bi prestao o herojskoj prošlosti

i izlizanom kosovskom mitu

izricao bi opšte istine

zelena trava

vedro nebo

modro more

i gledao me

tako me je gledao

kao da ništa pre toga nije video izistinski

i dalje sam se smejala

čudeći se tom smehu

koji je nikao niotkuda

meni nimalo svojstven

i videla sam zelenu travu

vedro nebo

i modro more

a u nedrima mi

umesto pelina

zamirisao bosiljak



Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. Zbirka pesama “Naše male smrti” objavljena je 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić.


Uređuje elektronski časopis Libartes.



This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now