Leto
Sa Švanjskog mosta
ispod koga je lenjo proticao Drim
skakali su hrabri mladići.
Ne pamtim njihova imena,
samo odsjaj sunca na bronzanoj koži
i gužvu i žagor bezbrižnih ljudi.
Još uvek srećem bezbrižne ljude,
ali su to odavno oni drugi
nama nimalo nalik
i progonjena uspomenama
rovarim po prošlosti da se setim još neke
zaboravljene reči
koja će mi bliže objasniti nas kakvi smo bili.
***
Iz tamne noći koja se meri miljama
izranjaju igre skrivalice reči nepomenice
glava puna tričarija
okrnjeni stihovi nepoznatih pesnika
tople ruske oči
tatarski krivi nos
i niska bisera oko vrata
na fotografiji drage žene.
Opet miriše vetar na primorske gradove
slobodu pučine
treperenje krošanja
i puca kamen na avgustovskom suncu.
Srušeni su mostovi zaboravljenih neimara
smrvljena je mladost i osmeh i snovi
neubedljive su pesme koje uporno pišem
o izmišljenim događajima
onome što jesam i onome što nikada neću biti
tebi ili bilo kome.
Svrbe me tabani, davi me korenje
poplaveli prsti od čekanja
da život konačno počne
dok osećam da neumitno prolazi.
Devojčice leptiri
Gde su sada devojčice leptiri
iz uspavane srednje klase
sa uštirkanim kragnicama
i rukama od svile?
One što veruju u svakojake laži
i misle da je život staza posuta laticama
dok rastu pod staklenim zvonom.
Izvan zvona je svet za kojim su čeznule,
ne znajući da
izvan zvona su vatre
rafalne paljbe
silovanja i kasapljenja
izvan zvona je svet u kome odavno niko ne
štirka košulje.
April
Sunce u okviru od mraza
Razdragani maslačci
Radoznala jagorčevina
Nekada smo i mi bili radoznali
Pa smo kidali latice žutog cveća
Žvakali ih pretvarajući se
Da nam to prija
U brdima iznad grada sakrivene su tajne
Iskopani su prvo rovovi
Pa onda rake
U brdima iznad grada
Boravi tvoja duša
Odbijajući da zakorači u svetlo.
Narodna pesma
iskočio pred mene iz epskog deseterca
zaturio negde usput buzdovan i
vernog dora
odlepršao mu sivi soko sa ramena
i slomila se sablja
tugovao za Kosovom
oponašajući srednjovekovnog despota
govorio o čojstvu rečnikom čoveka
našeg veka
ja sam se smejala
i pitala ga zašto je knjiga Marka Miljanova
tako tanka
kada bi prestao o herojskoj prošlosti
i izlizanom kosovskom mitu
izricao bi opšte istine
zelena trava
vedro nebo
modro more
i gledao me
tako me je gledao
kao da ništa pre toga nije video izistinski
i dalje sam se smejala
čudeći se tom smehu
koji je nikao niotkuda
meni nimalo svojstven
i videla sam zelenu travu
vedro nebo
i modro more
a u nedrima mi
umesto pelina
zamirisao bosiljak
Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. Zbirka pesama “Naše male smrti” objavljena je 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić.
Uređuje elektronski časopis Libartes.