Škola igre "Ašhen Ataljanc"




Primabalerina, balet majstor i pedagog Ašhen Ataljanc, obeležila je domaću baletsku scenu, a aplauzi i ovacije pratili su je i u brojnim svetskim baletskim halama. Već sa sedamnaest godina postaje najmlađa solistkinja u istoriji baleta nacionalnog teatra, a sa dvadeset primabalerina, kada postaje i najlepši  "beli" i "crni" labud na domaćoj baletskoj sceni. 

Nakon 25 godina profesionalnog igračkog iskustva, odlučila je da  otvori školu i podeli svoje znanje  novim generacijama balerina i igrača. Put koji je započet 2011. i traje do danas, bio je pun izazova, generacije su se promenile, ali igra je ostala i dalje potreba koja ulepšava život.

U želji da vam predstavimo igru i prostor u kom se ona odvija, razgovarali smo sa Ašhen kako bismo dočarali atmosferu koja ovde vlada.

“Škola igre Ašhen Ataljanc je pre 8 godina krenula sa sasvim drugim konceptom. Ideja je bila da se radi sa pred profesionalnim grupama, što je tad bilo nekako u skladu sa mojim tadašnjim profesionalni  iskustvom, ali smo se kasnije prilagodili i uskladili programe sa velikim brojem mlađe dece i njihovim potrebama”, kaže Ašhen.


Od samog početka, evropski koreografi i pedagozi su sarađivali sa školom.  Uspostavljena je saradnja sa Centrom za obrazovaje igrača i pedagoga „Aida“ iz Milana (Centro di Formazione Professionale AIDA), gde je došlo do razmene studenata iz te dve škole. Obavezni predmeti u školi su klasični balet, savremena igra, hip hop, gluma i repertoar. 

O uspešnosti učenika škole igre govore podaci da je Marija Trifunović nakon besplatnog četvoronedeljnog seminara, dobila ugovor i nastavila svoj profesionalni angažman u kompaniji Mystic Ballet School i Mystic Ballet Company . Nataša Stanković je već sada zvezda u Bolivudu, dok je Ana Kuzmanović  solistkinja u sarajevskom Narodnom pozorištu. Hristina Stanković i Kalum Moris su kao stipendisti Škole igre, sad stipendisti jedne od najboljih škola u svetu u Hamburgu. Škole koju je osnovao čuveni koreograf John Neumeier.





Na pitanje kako se igra „uči“  Ašhen kaže da “mi ne postajemo igrači, muzičari, isceljitelji... Mi se već rađamo kao igrači, muzičari, iscelitelji... Kao što je Mikelanđelo u steni prepoznavao skulpturu i oslobađao je od  suvišnog kamena, takođe je posao mentora, učitelja da pomogne umetniku da se seti svojih umeća i svoje istinske prirode... “

Iako je rad sa decom, prema njenim rečima, nepresušan izvor radosti, ona kaže da današnja deca teško prihvataju kontrolu.

“Mnogima je susret sa igrom prvo iskustvo u takvom telu, prvo iskustvo na planeti i teško se prilagođavaju programima, koji  su im nametnuti, postojećim sistemima...”, dodaje Ašhen.

I meni samoj počinje da smeta taj jedini mogući način rada kad je balet u pitanju, jer je on čista kontrola. Balet, predivan posao, umetnost starog vremena! Apsolutno moramo naći način da se mi prilagodimo Novom vremenu i deci koja se u tom vremenu rađaju, inače ćemo izumreti kao i stari sistem. Zato je meni veoma teško da pratim propisan program koji je neko napisao pre pola veka iz svesti koje je to vreme nosilo sa sobom....



Kako u svemu, tako i u igri ne treba živeti u ubeđenju da „bez muke nema nauke“. Lakoća postojanja, je prema Ašhen, sadržana u prepoznavanju onoga što zaista i jesmo. Tada posvećenost i upornost  postaju neminovna potreba, a u skladu sa tim, život stvara balans i harmoniju.



Fotografije: Škola igre "Ašhen Ataljanc"

Autor: Dragana Ilić



This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now